ČEDOMORKA JAUČE I MOLI: Vratite mi dete, biću DOBRA MAJKA! Nisam bolesna

Volim svog sina i molim nadležne da mi ga vrate jer sam sigurna da bih mu bila dobra majka, kao što sam to i starijem detetu. Nisam ga bacila u đubre zato što ga nisam želela, već zato što sam se prestravila da mi je umro na porođaju, zavapila je očajnički u petak Mirjana G. (33), majka koja se krajem avgusta sama porodila u svom stanu u Žarkovu, a potom tek rođenu bebu umotala u kesu i bacila u kontejner.

- Htela sam kod komšije da odem čim sam 13. septembra puštena iz pritvora, ali jednostavno nisam mogla. Stidim se, kajem se, plašim se osude, gneva ljudi, kaže Mirjana.

Još uvek potresena zbog svega što je uradila, Mirjana je rekla je da "ne zna šta joj je bilo i kako se desilo da živo dete baci u đubre".

- Teško je to razumeti. Istina je da sam krila trudnoću, bila je vanbračna, plašila sam se reakcije mog tate, kod koga sa starijim sinom živim posle razlaza od njegovog oca. Moj otac je dobar, ali dosta tradicionalan. Bebu sam želela, da nisam, abortirala bih. Radovala sam sam se njegovom razvoju, prvom pokretu i još dok mi je bio u stomaku, nadenula sam mu ime Stefan. Sad ne znam ni kako se zove, o njemu se raspitujem preko socijalnih radnika, priča gotovo kroz suze.

Kaže da je uložila nadljudsku snagu te noći, 28. avgusta, dok je rađala bebu u kupatilu, dok su joj u susednoj sobi inače minijaturnog stana spavali otac i sin osnovac.

- Bolovi su krenuli oko pola jedan ujutro, koliko su bili jaki, zna samo ona koja je rađala, ali stisla sam zube i jaukala u sebi. Kao što to radim i sada. Na pameti mi je samo bilo koliko će se stariji sin obradovati bratu i kako tati izaći na oči sa tek rođenim detetom. U suštini, strah i neizvesnost bili su jači od porođajnih bolova. Kad sam oko pola šest ujutro videla nad WC šoljom glavicu deteta, bila sam srećna, ali kad je izašao, moj Stefan je bio modar, nije ni zaplakao. Uzela sam ga u ruke, i tad sam pomislila kako pred tatu sa mrtvim detetom. Pogledala sam oko sebe i videla kesu. Za dalje me ne pitajte. - priča na ivici suza.

Kaže da ju je iznenadila vest da joj je dete živo, kad je pogledala jutarnje vesti.

- Opet ide nalet straha, šta sada, kako, ali sećam se i da sam bila srećna što mi je beba ipak živa. Ostalo već znate. Dolazi policija na vrata i šok za sve, priča sa knedlom u grlu.

Kaže da je situacija u porodici i dalje teška, da su svi potreseni.

- Tata mi ništa ne pominje, samo me ponekad sa knedlom u grlu i jedva čujnim glasom pita kako sam. Ne znam šta da mu kažem. Sedim, patim i strahujem, na ulicu ne smem, a teško mi je i sa samom sobom. Stariji sin se nada da će mu brat uskoro doći, samo o tome priča. Zaista se nadam da će mi uskoro vratiti mog Stefana i da ćemo on, Igor i ja biti prava mala porodica. Igoru sam dobra majka, a biću to i mlađem sinu, priča Mirjana i navodi da sa ocem sina koga je bacila u kontejner već dugo nije u kontaktu, ali da je preko socijalnih radnika čula da je zatražio DNK analizu, jer želi da preuzme dete ako se ispostavi da je njegovo.

U istoj zgradi, tri sprata iznad Mirjane, živi penzioner Slobodan Cvetković, koji je sigurne smrti spasao bebu koju je ona odmah po rođenju bacila u kontejner.

On je rekao da se još oporavlja od tog šoka i kaže da mu Mirjana još nije zahvalila, ali da to i ne očekuje.

- Joj, ne pitajte ništa. Jedva sam došao sebi, ako sam to uopšte i uspeo. Čuli smo da je izašla iz pritvora, da je dole u svom stanu, iskreno, to me ne zanima. Niko mi nije kucao na vrata da mi se zahvali, ni ona ni njen otac, ne znam ni kako izgledaju. Nisam dolazio u iskušenje da im ja kucam na vrata, mada me je interesovalo kako je beba. Najiskrenije, malo sam se i plašio da to uradim, jer otkud znam kakvi su to ljudi. Kada sam pročitao u novinama da je dete dobro, da je smešteno u hraniteljsku porodicu, baš mi je laknulo.

On kaže da je cela njegova porodica teško podnela sve što se dogodilo.

- Naročito je to teško podnela moja starija ćerka, koja se godinama bori za drugu trudnoću. Jaukala je i plakala nad sudbinom tog deteta toliko da je danima bila natečena od plakanja. A i ja sa njom. Imam već četvoro unučića, ali svi želimo da moja starija ćerka još jednom postane majka. Ali, što bi narod rekao, ko želi, ne može, a ko može, ne želi, rekao je Slobodan Cvetković i opet zaplakao.

(Kurir.rs/Informer)