ŽESTOK KRIMINALAC, A UMRO U BOLNIČKOJ POSTELJI: Učesnik i svedok ubistava Dača Šulca i Ljube Zemunca, Knele ga voleo kao oca
Boris Petkov je jedini akter antologijskog dokumetarca "Vidimo se u čitulji" koji više nije među živima, a da nije ubijen.
Petkov spada među "legende vrelog asfalta". Družio sa Đorđem Božovićem Giškom, Goranom Vukovićem, Bojanom Petrovićem... Za razliku od svih njih, preminuo je u krevetu.
Ukupno je bio osuđen na 18 godina zatvora, od toga je odležao manje od polovine, ranjavan je tri puta, učestvovao je u dvostrukim igrama koje je osamdesetih godina sa kriminalcima organizovao SDB…
Boris Petkov je preminuo 2002. godine na VMA od posledica srčanog udara, mada se pričalo da je uzrok bilo trovanje narkoticima.
Bugarin, kako su ga zvali i prijatelji i neprijatelji, bio je akter i svedok skoro svih važnih dešavanja u podzemlju počev još od 80-ih godina, to jest od ubistva Ljube Zemunca u Frankfurtu, kada je viđan u društvu ubice Gorana Vukovića, preko likvidacije Ranka Rubežića zvanog "balkanski Dač Šulc", do prijateljstva sa začetnikom nove generacije srpskih kriminalaca Aleksandrom Kneževićem Kneletom, koji je uvek govorio da je "Giškin i Bugarinov pulen".
Za Petkova se u široj javnosti prvi put čulo posle Rubežićevog ubistva 15. februara 1985. godine kod Kapije Beograda. Tada je sa Draganom Popovićem Dadiljom (kasnije ubijen ispred beogradskog hotela Palas) i Draganom Vujisićem Vujom pucao na "Dač Šulca". Vuja i Dadilja su uhapšeni, a Petkov je uspeo da pobegne u Čehoslovačku koja tih godina nije bila član Interpola.
Ipak, kasnije je potpisan međudržavni sporazum pa je izručen Jugoslaviji, gde je prvostepeno osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Iz zatvora u Zabeli pobegao je posle dve godine.
U Beograd se vratio 1990. na sahranu svog vernog druga Đorđa Božovića Giške, koji je poginuo na frontu kod Gospića kao komandant Srpske garde. Istog dana, 19. septembra, Petkov je ranjen u pucnjavi kod hotela "Slavija". Prebačen je iz Urgentnog centra u bolnicu Centralnog zatvora, jer je za njim postojala poternica.
U zatvoru je bio do decembra 1992. Ponovo je ranjen na Zvezdari 7. oktobra 1993, ali se nikada nije saznalo ko je tad pucao. Petkov je odbio da policiji opiše šta se desilo i ko su "pucači", što se tumačilo njegovom željom da se osveti.
Petkov je pripadao voždovačkom klanu, a "stasao je sa generacijom prestupnika koji su "zanat" pekli osamdesetih godina po zapadnoj Evropi, kada je jugoslovonesko podzemlje bilo strah i trepet: Giška, Jusa, Arkan, Beli, Majmun, Ašanin…
Poslednjih deset godina života je proveo u Kaluđerici. Povukao se iz "krupnih stvari", a među upućenima se šuškalo da se odao raznim porocima.
Petkov je voleo da priča sa novinarima, ali nikada nije dozvolio da to pređe u estradu. Umeo je da kaže kako klinci ništa lepo ne mogu da očekuju od kriminala.
"Sve je to paćenje, foliraža", govorio je.
Bila je nedelja, 15. decembar 2002. kada mu je pozlilo. Prebačen je na VMA, gde je ubrzo izdahnuo.
(Kurir.rs)
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore