TRAGIČNE SUDBINE OČEVA VOĐA ZEMUNSKOG KLANA: Jedan se ubio, drugi prokleo sina da mu na grob NIKAD ne dođe

Daniel Đukić, novosadski jutjuber koji je u nedelju izazvao veliku buru pretnjama da će ubiti svakog ko mu priđe, onda i sebe, nepune dve nedelje pre tog "pucanja" doživeo je veliku tragediju. Njegov otac izvršio je samoubistvo vešanjem 7. decembra, pa iako nije ostavio oproštajno pismo, navodno je to učinio zbog sinovljevih zelenaških dugova. Navodno, više nije mogao da izdrži da ih vraća. Muke je poveravao bliskim prijateljima, a pre smrti im je rekao da je Daniel došao i rekao da ima ogroman dug prema "opasnim zelenašima", kao i da upada u sve veće probleme, koje ne može da izdrži.

Priča je počela kada se Dušan Spasojević, kasniji vođa klana, sa 25 godina iz rodnog sela Retkocera (na granici s Kosovom, zbog čega je prozvan Šiptar) uputio u Beograd. Ubrzo se na isti korak odlučio i njegov najbolji drug Mile Luković (zbog kumstva sa Šiptarom, dobiće nadimak Kum). Za razliku od Spasojevića, koji nikad nije radio, Luković je bio zaposlen kao stražar u rudniku Lece i kao čuvar u prištinskom zatvoru.

U Beogradu su počeli da kradu na sitno i da preprodaju drogu. Autoru knjige "Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle" Vojislavu Tufegdžiću visoki policijski funkcioner Boro Banjac pričao je o ovom dvojcu iz vremena kad je bio šef za suzbijanje kriminala u opštini Savski venac:

"Uhapsili smo ih 1995. zbog obijanja automobila na parkingu kod Vojnomedicinske akademije. U to vreme su na VMA smeštani ranjenici iz BiH, a većini je rodbina dolazila iz unutrašnjosti ili iz inostranstva. Rođaci koji su stizali u posete ostavljali su na parkingu automobile, često sa torbama punim stvari, jer nisu mogli da ih vuku sa sobom u bolnicu. Tu su te bitange obijale vozila i krale stvari ljudima koji su došli da posete ranjenike! Barabe, to je bilo odvratno... Međutim, već tada su imali neku zaštitu u SUP. Zvao je, recimo, tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda zahtevajući da ih, kao, samo ne bijemo. Objašnjavao je nešto poput - nema smisla, rodom smo iz istog kraja, nije to delo zbog kojeg su zaslužili batine"...

Sedam-osam godina kasnije oni će biti vođe klana koji je ušao u otvoreni sukob s državom! Ali do tada, još su bili osuđeni na pilićarenje.

Tufegdžić citira Biljanu Radovanović, koja je 1997. bila zamenik okružnog tužioca u Beogradu. Iznajmljenu sobu u kojoj su tada zbog razbojništva uhapšeni ovako je opisala:

"Memljiva prostorija, jedan stari orman i dva kreveta. Sve lične stvari držali su na ormanu, u dva zavežljaja napravljena od čaršava. Ništa drugo nisu imali. Da se čovek prosto sažali"...

Ubrzo posle tog hapšenja kod nje je došao otac Mileta Lukovića da se lično uveri da li je ono što je stajalo u kratkoj novinskoj vesti tačno, odnosno da čuje da li je njegov sin 'zaista obrukao porodicu'... Nedugo po povratku iz Beograda Lukovićev otac se ubio.

Otac Dušana Spasojevića je umro prirodnom smrću, ali je na samrtničkoj postolji prokleo sina. Pred familiom je poručio i da ne želi da mu se sin pojavi na grobu. Nikada! I tako je bilo.

U patrijahalnoj sredini kakva je na jugu Srbije, ulazak u kriminal je neoprostiv greh. U to su duboko verovali i očevi Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića.

Uspon Šiptara i Kuma počinje kad ih je, kao sitne kriminalce, pod svoje okrilje uzeo Ljubiša Buha Čume da za njega diluju drogu. Kasnije im je omogućio da se bave švercom automobila, ali sve do 2000. Čume je u zločinačkoj hijerarhiji jedan stepenik iznad njih.

"Postojao je samo jedan mafijaški bos, a to svakako do 2000. nije bio Spasojević. Postojao je samo jedan važan kriminalni centar - ne Zemun, nego Surčin. Postojao je samo jedan čovek koji je povezivao kriminalce, privrednike, policajce, sudije i političare - Čume", rekla je Biljana Radovanović.

Stvari će se kasnije značajno promeniti...

(Kurir.rs)