RUDAR RADOVAN PRVI JE UZVIKNUO METAN, BEŽITE! Dao je svoj život ali je tim uzvikom spasao ostale, aleksinačkim majkama najteže

ALEKSINAC - Za proteklih pedesetak godina u Aleksincu je život dalo 142 rudara u četiri tragedije, a mnogo dece je ostalo bez očeva koji su jeli "hleb sa devet kora".

Peti je dan od jutra 1. aprila kada se na 500 do 600 metara u rudniku "Soko" obrušio ugljeni zid i oslobodio gas. Ko ga je više udahnuo, ostao je tu na licu mesta, ko je stavio ruku ili bilo šta na usta, preživeo je. Tako bar kažu oni koji su preživeli ovu veliku nesreću.

Prema nekim navodima, prvi je uzviknuo rudar Radovan Grujić "metan, bežite". I sam je dao svoj život jer je i tim uzvikom da spase ostale, znao da otvaranjem usta rizikuje da udahne metan.

Tragedije u ovom gradiću na jugu Srbije se pamte još od 1974. godine kada je poginulo 15 glava porodica. Nakon toga, usledila je tragedija od koje i danas ovaj deo Srbije ne može da se oporavi. Poginulo je 90 rudara. Osam godina kasnije, 1998. godine 29 rudara se kao i pre par dana ugušilo od metana. Usled poslednje nereće od pre par dana dvanaestoro dece i jedna beba je ostala bez očeva.

U Aleksincu nema kuće, kafea ili bilo kog drugog mesta da se ljudi ne saosećaju sa bolom koju su porodice žrtava doživele 1. aprila ujutru. Rudarska zastava bi o uvoj varoši trebala čini se zauvek da stoji na pola koplja.

Dragica Mihajlović

Više puta sam plakala. Nije mi prvi put da doživljavam ovakvu tragediju. I iskreno strašno mi je za momke koji su sada izgubili živote, ali odmah mi je prošlo kroz glavu "jao, bože, samo se molim za majke koje su izgubile sinove". One su u crno zavijene zbog smrti sinova. Užasna tragedija.

Dragan Marković

Čim sam čuo za tragediju, odmah sam zvao par svojih prijatelja. Jedan mi se nije javljao dugo, zvoni mu telefon, a ne javlja se. Bio sam uznemiren jer mi se Saša nije javio. Onda se javio i rekao mi je da je bio u noćnoj smeni, da je on nekako preživeo. Onda mi je rekao ko je živ, a ko je udahnuo veću količinu metana. ne daj bože nikome ovo što se nama događa.

Radomir Dolić

Ja sam iz sela Mozgovo tako da sam zbog blizine rudniku znao mnoge rudare. To što se nama događa je ogromna tragedija. Nema veće nesreće. Ja sam mnogo više poznavao rudare koji su poginuli 1998. godine. To sam strašno preživeo. I sada kad su počeli da idu putem kola Hitne pomoći, odmah sam se uhvatio za glavu i pomislio "Ne opet". Čuo sam za sve tragedije, ali ovo je najstrašnije.

Kurir.rs/Tekst i foto: M.S.

Bonus video: