MONSTRUM NAD MONSTRUMIMA! OVO JE BIO BEOGRADSKI DŽEK TRBOSEK: Stoleta je žena tukla, a on se iživljavao na drugim devojkama

Miodrag Stole Trifunović prozvan je "beogradskim Džekom Trbosekom", s razlogom, jer je činio jezive zločine poput slavnog londonskog "kolege", a po mnogim mišljenjima bio je i brutalniji od njega.

Prvo seksualno nasilje izvršio je u 15. godini u Merošini pored Niša. Žrtva je bila devojčica od 12 godina. Da ne bi pukla bruka, njegova majka, koja se u međuvremenu razvela, rešila je da se sa sinom preseli u Beograd. Kao učenik srednje građevinske škole, Trifunović je sopstvene bolesne nagone zadovoljavao u prepunim tramvajima time što je devojke hvatao za grudi i stražnjicu. To se kasnije razlivo u nešto mnogo gore i smrtonosnije.

Navodno je tokom školovanja pasionirano skupljao sve što je mogao da nađe o Džeku Trboseku. Divio mu se i želeo da ga nadmaši, a verovatno i da je uspeo u tome. Takođe je obožavao i prozu Onorea de Balzaka, a najviše "Golicave priče". Pričalo se da je žrtvama izgovarao Balzakove reči.

Posle oslobođena počeo je da radi kao građevinski preduzimač.

Mesec dana pre početka manijakalno-ubilačkih pirova iz stana pozorišnog i filmskog glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao je periku, brkove, bradu, odela i specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima skoro godinu dana navodio je na lažne tragove tadašnje operativce Povereništva za unutrašnje poslove grada Beograda.

Prvo ubistvo izvršio je 31. januara 1948. oko 21 čas. U službenoj belešci operativac za krvne delikte zapisao je:

"Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po zgrčenim rukama i povredama na njima da se zaključiti da se između žrtve i ubice vodila očajnička borba".

Daljom proverom utvrđen je identitet žrtve. Bila je to trgovačka radnica Milka K, majka dvoje maloletne dece. Njeno telo rano ujutru prvi je primetio neki sakupljač otpada. Milkin suprug bio je ubeđen da mu se žena zbog čišćenja i sređivanja radnje zadržala.

Stole, koga je narod u međuvremenu prozvao fantomom, 20 dana kasnije je masakrirao 22-godišnju Slavicu Trifunović, čije je unakaženo telo spakovao u dve vreće i bacio u Savu. Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar, inače strastveni ribolovac Čeda Savić. Prema izveštaju iz prosekture, žrtva je najpre silovana pa potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu. Proverom u rejonu u kojem su Trifunovićevi stanovali utvrđeno je da je sestra ubijene Slavice veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je, prema rečima njihovih komšija, bio izuzetno miran i povučen čovek, spreman da im u svakom trenutku priskoči u pomoć.

Docnije je za komšije, kao i za policiju, veliko iznenađenje predstavljala činjenica da je taj mirni, tihi i dobri muž, koga je supruga često zlostavljala i koga su molili da im u kasnijim večernjim satima sačeka i doprati žensku čeljad do kuće, da ne bi "nabasale na tog užasnog manijaka", bio niko drugi do fantom - Miodrag Stole Trifunović!

Posle hapšenja, kad je saznala za zločine koje je počinio, Seka je podnela zahtev za razvod braka. Začuđenim islednicima još je dodala da ga je tukla zato što je u krevetu bio nikakav!

Fantom je najčešće harao po Zvezdarskoj šumi. Jedna od njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka lepuškastog izgleda, stara između 16 i 18 godina. Po tragovima koji su ostali na mestu zločina utvrđeno je da se devojka očajnički borila s pomahnitalim ubicom. Oko njenog mrtvog tela bilo je polomljeno šiblje i izgažena trava. Tom prilikom policajci su pronašli tragove muških cipela s rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće.

Međutim, zločinac je odneo sve stvari koje su pripadale žrtvi i time otežao njenu identifikaciju. U proleće i leto 1948. žrtve su počele da se nižu kao na pokretnoj traci, što je islednike dovodilo do očaja. Stoletovi zločini delovali su nemotivisano, što je istragu dodatno otežavalo i usporavalo.

Jednoj devojci, koja je srećom uspela da preživi napad, pre davljenja i cepanja odeće recitovao je poeziju, žaleći se da renomirani književnici kojima je pokazivao pesme nemaju sluha za njegovu umetnost.

Zanimljiva je činjenica da je pomenuta devojka danima razmišljala da li da prijavi napad. Naime, ona je tokom okupacije išla na kurs odbrambenih veština, koji su u Beogradu organizovale nemačke vlasti da bi se devojke zaštitile od nasrtljivih i primitivnih udvarača.

Plašila se da joj nove vlasti ne pripišu "kolaboraciju s neprijateljskom okupatorskom vojnom silom". Njen strah bio je bez osnova. Islednici su joj prvo zamerili na tom premišljanju, ali su joj ubrzo bili zahvalni, jer im je svojim svedočenjem znatno olakšala dalju istragu.

Interesantan je i način na koji je Trifunović stupao u kontakt s potencijalnim žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je s tugaljivom pričom o bolesnoj supruzi koja je ostala sama kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i povodljive, pogotovo mlade osobe brzo su upadale u Stoletovu vešto postavljenu zamku.

Miodrag Stole Trifunović dopao je šaka operativcima nekadašnje Ozne kad je počeo da ubija muškarce - svoje jatake i ortake s kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu "Zlatno burence" koji se nalazio na Zvezdari.

On je od prijatelja s kojima je krao, a potom preprodavao robu čuo da je šef ovog ugostiteljskog objekta prijavio policiji ukradenu robu koju je čuvao u skladištu.

Trifunović je odlučio da ga zbog toga kazni, ali je tom prilikom zaboravio da s kante u kojoj se nalazio benzin ukloni svoje otiske prstiju.

Te 1948. godine u Beogradu je registrovano 14 Stoletovih ubistava, ali tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je ostao nepoznat. Ostalo je nepoznato koliko je tačno osoba ubio u okolini Niša, kao i u duševnoj bolnici u Toponici, u kojoj je jedno vreme bio smešten. Simulirao je ludilo da bi izbegao ne samo služenje vojnog roka već i eventualni odlazak na front, koji je početkom 1941. bio sve izvesniji.

Prema Stoletovom kazivanju, on je likvidirao oko šezdeset osoba oba pola.

Operativcima za krvne delikte Stole je ispričao na koji je način u kasnim večernjim satima davio duševne bolesnike u Toponici. Pre egzekucije pažljivo je čekao da utonu u san. Ubijao ih je da bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i hrane, koja je delio sa sadistički nastrojenim bolničarima.

Ta ubistva nikoga nisu zanimala. Svi lekarski izveštaji bili su identični: Bolesnik (ime i prezime) umro je u snu od srčanog ili moždanog udara.

Na saslušanju je cinično govorio da mu je nemačka okupacija donela slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koje je počinio u okolini rodnog grada, a potom ni zbog ubistava u duševnoj bolnici "Toponica".

Posle rata Beograd je kao veliki grad bio idealno mesto za nastavak zločinačke aktivnosti. Do današnjih dana ostalo je nerazjašnjeno da li su Stoletovi "podvizi" bili samo plod njegove bolesne mašte ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina 20. veka bila je uništena. U policijskoj arhivi nisu sačuvane ni Trifunovićeve fotografije, pa je danas nemoguće makar i ovlaš rekonstruisati fantomov pravi izgled.

Najveći serijski ubica svih Jugoslavija Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u istražnom zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput "baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.

(Kurir.rs/Alo/Novosti)