SVIREPI UBICA KALINIĆ PRIZNAO DA SE OBLAČIO KAO ŽENA: Ovu babu sam voleo kao rođenu majku, pucala je bolje od polovine zemunaca

Sretko Kalinić (48), koji robija u požarevačkoj "Zabeli" zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i drugih zločina "zemunskog klana", u svojoj knjizi "Zemunski klan - ko je ko" otkriva da se dva meseca posle likvidacije predsednika Vlade Srbije skrivao po zemunicama u šumi, kao i kod jataka.

"Jednog jutra zazvonio je telefon u šest ujutru. Čim se baba javila, znao sam da nešto nije dobro. Bio je to 27. mart 2003. Ušla je u moju sobu, upalila TV i ubrzo smo čuli vest da su Dušan i Kum ubijeni. Gledao sam i nisam mogao da verujem šta vidim. Saopšteno je da su pružili otpor prilikom hapšenja. Videlo se odmah da je sve namešteno. Podmetnuli su Dušanu puškomitraljez, a Kumu bombe. Ko se još krije s puškomitraljezom? Bio sam još neko vreme kod babe i odlučio sam da odem iz Beograda", kazuje u svojoj knjizi Kalinić.

Posle skrivanja kod babe i dede, piše Kalinić dalje, nije znao kuda da ide.

"Na kraju sam odlučio da se zaputim u šumu. Živeo sam tamo oko dva meseca. Iskopao sam nekoliko zemunica za svaki slučaj, ukoliko mi zatreba odstupnica. Ako je neko primetio da mu fali ašov, ja sam ga uzeo samo na nekoliko dana i posle toga sam ga vratio na isto mesto. Jedini problem koji sam imao bili su krpelji. Jednog dana sam sa kože skinuo 24 komada. Nije bilo normalno koliko ih je bilo. Nije prošao dan da ih sa tela nisam skinuo bar sedam-osam. Čak i kad ih nije bilo, osećao sam da nešto gmiže po meni. Nije bilo ništa strašno, samo je bilo malo neprijatno", slikovito opisuje Kalinić.

Kako tvrdi, kasnije je saznao da je policija dobila specijalno naređenje za njega.

"Niko me nije primetio dok sam bio u šumi u okolini manjeg grada, jer znam dobro da se sakrijem. Kasnije sam čuo da je policajcima rečeno da će onaj ko me uhapsi popiti otkaz. Znači, u obzir je dolazila samo moja likvidacija", pripoveda najopasniji "zemunac".

Po izlasku iz šume, otišao je kod roditelja svog druga.

"Majka mog druga, iako nepismena, bila je posebna, jedinstvena, hrabra žena, neverovatno bistrog uma. Voleo sam je kao rođenu majku. Što je najjače, baba je i imala oružje, onaj švapski 'luger'. Uvek je bila naoružana! Babu sam upoznao 1995. i, kad god sam išao kod druga, obilazio sam i nju. Zadesio sam se kod nje jednom prilikom kada je imala problema s komšilukom. Malo sam je zadirkivao i pitao je da li će komšije da je ubiju, a ona je kao iz topa odgovorila: 'Sretkooo, ne bojim se ja ni vukova, a kamoli ovčjih koža! Nego, reci ti meni, Sretko, imaš li ti kakvo oružje da mi daš?' Pitao sam je šta joj treba, a baba je uzvratila: 'Bilo šta, samo da radi!' Obećao sam joj i posle nekoliko dana sam joj odneo konzervirani "kalaš”.

Baba se oduševila, a kad sam očistio pušku i napunio okvire, zvao sam je da probamo - oduševljeno kazuje Kalinić.

Kako priznaje, jako se sprijateljio sa majkom svog druga.

"Pokazao sam joj kako se puca, a kad sam je pitao hoće li da proba, rekla je: 'Hoću, kako neću!' Gruvala je baba kao besna u neko drvo, ni žandarmi oko 'Zabele' joj nisu ravni. Očistio sam ponovo 'kalaš' i dao joj da sama napuni okvire. Mogao sam da se kladim da je baba to radila bolje od pola 'zemunskog klana'! Moj drug nije imao pojma da mi njegovi roditelji pomažu. Saznao je mnogo godina kasnije i rekao mi da nikada nije pomislio da smo baba i ja bili dobri ortaci", opisuje Kalinić boravak kod svojih jataka.

(Kurir.rs/Objektiv)