Nikada sebi neću oprostiti i niko ne treba da mi oprosti. Ne treba da živim, kukao je nad Sanjinim grobom očajni otac Borko Dimitrov

TITEL - Neopisiva tuga!
Mila moja, uzmi me sa sobom, ne ostavljaj svog taju ovde. Neću da živim! Nije taja hteo da te ubije, mila moja. Jao, kako si se stvorila iza, anđele moj mili. Ne, ne, ne mogu ovo da izdržim. Nikada sebi neću oprostiti i niko ne treba da mi oprosti. Ne treba da živim kada sam svoje dete ubio, uhhh... Vodi me sa sobom, Sanjice, moli te tvoj tata. O, bože, zašto nju, uzmi mene evo, evo...

Jecaji na groblju

Jecaji oca Borka, dok je zagrljen sa suprugom Draganom hodao iza malog belog kovčega s telom petogodišnje ćerke Sanje, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Povorka je krenula od kuće porodice Dimitrov u Ulici Sonje Marinković u Šajkašu do seoskog groblja. Iza sanduka su teško hodali Borko, Dragana, deda Branko, a za njima rodbina i mnogobrojni meštani Šajkaša. Mučnu tišinu prekidali su samo jecaji i tihi šapat komšija: „Kako li je Borku, njemu je najgore“.

Svaki korak ka grobu otimao je jači jecaj iz grla majke Dragane.

- Dete moje, srećo naša. Ne ostavljaj nas, molim te. Jao, bože, ima li te, što nam te uze... Gde ćeš tako rano, Sanjice naša, anđele moj.... Kako majka i tajo da žive dalje bez tebe - plakala je majka Dragana.

Svi su plakali

Na groblju, dok su spuštali sanduk, od leleka i kuknjave i kamen se zaledio. Niko nije izdržao da ne pusti suzu za Sanjom, koju je otac pre tri dana slučajno pregazio kamionom.

1404sajkas05-sahrana-sanje-dimitrov-foto-n-karlic.jpg
Kurir 

Tiho, noći, moje zlato spava

Mala Sanja ispraćena je na večni počinak uz „Tiho, noći, moje zlato spava“. Pop nije držao opelo... Komšinica kaže da malena Sanja nije bila krštena.

- Dušo dedina. Ko će dedu sada da dočekuje. Ko će dedi da trči u naručje, ko će dedu sad da ljubi... Zlato dedino, trebalo je deda da ide, srećo moja, a ne ti! Ti nisi ni počela da živiš - lijući suze ridao je deda Branko.