FILMSKA PRIČA S TAVANA NA VRAČARU Goran (16) nestao davne 1992, kako su kosti žrtve dovele policiju do ubice, šampiona Jugoslavije
Godine 1996. slučajno otkriće radnika Čistoće pokrenulo je niz događaja koji podsećaju na film, za ubistvo osuđen reprezentativac Jugoslavije
Nestanak Gorana Smiljanića (16) njegova porodica prijavila je daleke 1992. godine. Od njega nije bilo ni traga ni glasa, kao da je u zemlju propao. Vreme je prolazilo i njegov nestanak je polako tonuo u zaborav, ali onda je 1996. godine slučajno otkriće radnika Čistoće na Vračaru u Beogradu pokrenulo niz događaja koji više podsećaju na film, nego na stvarni život.
Ko zna da li bi Goranova sudbina ikada bila razjašnjena da radnici čistoće nisu 1996. godine u kontejneru u Njegoševoj ulici u Beogradu ugledali crnu kesu u kojoj su bile kosti. Posumnjali su da su u pitanju ljudski ostaci i pozvali policiju, a njihove sumnje su potvrđene, u pitanju su bili posmrtni ostaci, a pronađen je ceo skelet. Ostaci su poslati na analizu, a policija je počela da lista kartoteke i traži podudarnosti.
Ispostavilo se da je u pitanju skelet muškarca, zapravo tinejdžera, a pronađeni su i tragovi od metka, specifičnog, malog kalibra koji se nije tih krvavih godina koristio u međusobnim obračunima zaraćenih kriminalnih grupa. Policajci su mogli da suze potragu, a uskoro su imali i ime koje ide uz kostur – Goran Smiljanić, tinejdžer koji je u vreme kada je prijavljen njegov nestanak, 1992. godine, imao samo 16 godina.
Policijska istraga je sa potrage za nestalim osobama postala istraga ubistva. Iako su pronađene samo kosti, ipak je bilo tragova koji su iskusni policajci počeli brzo da povezuju. Smrtonosne povrede nanete su hicem iz oružja malog kalibra.
Bez obzira na napredak tehnologije koja je sada na raspolaganju policiji, ipak se neke stvari neće nikada promeniti, pa su policajci tada počeli da ispituju one koji su imali kontakt sa mladićem pre njegovog nestanka i da procenjuju da li govore istinu ili ne. Ubrzo su došli i do osumnjičenih, jedan od njih je popustio i ispričao neverovatnu priču, koja zvuči kao scenario nekog filma.
Među osobama koje su ispitivane bili su i trojica Goranovih, u to vreme nešto starijih drugova: Vuk M, Vladimir R. i Aleksandar V. Jedna od ključnih stvari koje je policiju usmerila ka njima je što je Vuk bio reprezentativac tadašnje Jugoslavije u streljaštvu, a pucao je upravo iz oružja malog kalibra.
Leš sakrili u ormar između dva dvorišta
Ubice su leš obmotale ceradom, plastičnim kesama, izlepili širokim selotejp trakama i tako „mumificiranog“ ga ostavili na tavanu. Ali, posle nekoliko dana, počeo je da se oseća neprijatan miris, pa je Milenković ponovo pozvao Radojkovića pa su leš sakrili u ormar između dva dvorišta.
Pokušali su da ga se otarase i tako što su zvali agenciju za selidbe i zatražili da ormar prebaci na Miljakovac, gde su hteli da ga zakopaju, ali orman nije mogao da stane u kamionet, pa su od tog plana morali da odustanu. Potom su leš odneli u podrum i zakopali ga ispod gomile uglja. Kada je došao kraj sezone grejanja i smanjila se količina ugllja, ostatke žrtve su ponovo premeštali i to opet na tavan, u improvizovanu streljanu, gde su kosti ležale skrivene naredne dve godine. Na kraju su rešili da se otarase kostiju i bacili ih u obližnji kontejner.
Presudom tadašnjeg Okružnog suda u Beogradu, iz 1999, godine Vuk M. je osuđen na 10 godina zatvora, Vladimir R. na 11.
Iskazi Vuka i Vladimira su se na sudu razlikovali, oni su optuživali jedan drugog da su zapravo ubili Gorana.
Da li je tačan uzrok smrti bio pucanj ili davljenje, nikada zapravo nije utvrđeno, jer su od žrtve pronađene samo kosti.
Kurir.rs/Nova
Bonus video:
"OVO JE SAMO POČETAK OSTAVKI" Vučić: Težak psihološki udarac za zemlju, mi 14 ljudi ne možemo da vratimo, VAŽNO JE DA USLEDI KAZNA