105 godina užarske radnje porodice Dinić iz Prokuplja

Stevan Dinić Jereban drži najstariju užarsku radnja u Toplici, koja je počela je da radi davne 1907. godine,

Na “izlogu” odnosno zidu do ulice, okačeni su konopci raznih dimenzija a ima i raznih povodaca za stoku, ulara, štrangi i drugih stvari, kojima bi mlađi teško odredili namenu.

- Ovo je najstarija užarska radnja u Toplici. Počela je da radi davne 1907. godine, kaže ponosno njen vlasnik Stevan Dinić (80) i pojašnjava da je radnju otvorio njegov otac, koji je zanat izučio u Nišu, gde je dobio Kalfensko pismo bez koga tada nije mogla da se otvori radnja. Deda Steva kaže da je on kao najmlađi sin počeo kod oca da uči zanat 1945. godine a 1960. je preuzeo radnju. U polumračnoj prostoriji sa zemljanim podom, na vidnom mestu je okačeno uramljeno Kalfensko pismo, uredno potpisano i pečatirano. Pored njega „ručna mašina“ za pravljenje užadi. Majstor Steva objašnjava da se užad pravila pomoću „kola „ili čekrka, koje se ručno pokretalo.

- Ovo “kolo” je staro tačno 105 godina. To je alat bez koga nije moglo da se radi. Majstor drži krajeva kanapa, koji se „upredaju“ i tako nastaje konopac. E, sad, nije to tako jednostavno. Od majstorovih ruku zavisi da li će konopac biti iste debljine i jak, objašnjava Steva.
Majstor kaže da učenje zanata kod oca nije išlo glatko i da se prvo učilo kako se čuva i održava alat.

- Mnogo sam ja batina dobio dok sam učio zanat kod oca. Ova alatka je othranila mnogo Dinića, zato se sa njom postupalo kao sa relikvijom. Mlađi bi danas “kolo” polomili za dva dana. A u ona stara vremena se drugačije radilo. Moralo se naučiti, prvo da se čuva alat, da se održava-priča Steva.

Deda Steva Jereban sa nostalgijom priča da je pre Drugog svetskog rata u ovom kraju bilo mnogo stoke. Sve se radilo kravama, volovima ili konjima. U radnji su seljacikupovali opremu koja im je bila neophodna. Ulare, amove, štrange (povoce), seljaci nisu mogli da naprave sami, pa je pet radnji u Prokuplju radilo punom parom.
-Svakog dana radnja je bila puna mušterija, trgovalo se, razgovaralo, divanilo.Majstori, užari su bili cenjeni ljudi. Pijačnim danima, koliko se sećam, prodali bismo i do pedeset štrang, nastavlja priču Steva. i pojašnjava da seljaci kad prodaju kravu ili tele, nikad nisu hteli zbog malera da daju, pa su ga kupci stoke kupovali kod užara.

-Jedino kad su poreznici oduzimali stoku za neplaćeni porez, uzimali su ipovodac. Od tada postoji izreka, kad se desi neka šteta: „Kad ide june, nek ide i uže“, pojašnjava najstariji toplički užar.
Prema Stevinim rečima nekada se užad i sva druga oprema za stoku pravila od konoplje odnosno kučine. Danas niko ne sadi konoplju, pa majstor radi sa veštačkim materijalima.-Nije to, to. Od konoplje je konopac izdržljiviji, jači, ali šta se može. Novo vreme, novi materijali - priča Steva, pokazujući materijal od konoplje, okačen o plafon radnje i dodaje da mu konoplja služi samo da se priseti davnih vremena, kada se od ovog zanata dobro živelo.

-Danas je malo ljudi ostalo na selu. Radi se traktorima i drugim poljoprivrednim mašinama. Stevini proizvodi retko kome trebaju. Naiđe, kaže, po neka žena i kupi kanap za sušenje veša
Deda Stevina užarska radnja ista kao pre sto godina. Samo je zgrada oronula. Unutra se ništa nije promenilo.

-Jedino sam nabavio čekrk sa elektromotorom, jer je moja supruga Ankabolešljiva, pa nije imao ko da okreće „kolo“. Sve alatke su iste kao pre sto godina. Povremeno dođu kod mene iz Muzeja da im pozajmim ponešto za etnoizložbu. Tražili su mi „kolo“ za stalnu postavku, ali nisam mogao da im dam. Mnogo uspomena me veže za tu alatku. Rekao sam im da mogu da ga uzmu kada umrem. To će biti i kraj ove radnje, jer moji naslednici ne žele da se bave poslom koji ne donosi prihod. Ali ja neću da batalim, sve dok mogu. S obzirom na to da je moj otac živeo 94 godine, još dugo će radnja da radi - kaže majstor smeškajući se.Deda Steva kaže da i dan-danas otvara radnju u pet satu ujutro, jer se nekada tako radilo. Dodaje da za 105. godina radnja nije radila samo jedan dan, kad mu je umro otac.