Naš najpoznatiji advokat kaže da postoje sličnosti i zakonitosti u načinu izvršavanja ubistava u različitim krajevima Balkana

BEOGRAD - Posle zločina u Velikoj Ivanči, naš najpoznatiji advokat Toma Fila, koji se u karijeri susreo sa više od 1.000 ubica, otkriva da fenomen masovnog zločinca poput Ljubiše Bogdanovića nije ništa novo kod nas, samo što se takve tragedije ne događaju često kao ranije. Fila je proučavao statistiku i navodi da se jasno vidi da u poslednjih pedesetak godina postoje zakonitosti u načinu izvršavanja ubistava u različitim krajevima naše zemlje.

Smrtna kazna ne pomaže

On se oštro suprotstavlja vraćanju smrtne kazne, ali opominje i da psihijatrijski pregled za dozvolu za oružje ne bi bio pogodno rešenje u prevenciji."Smrtna kazna ne utiče na zločine. Taj koji ubije ne razmišlja o tome šta će da bude posle. On tek posle može da razmišlja kako će da pobegne ili da sakrije zločin. Smrtna kazna očigledno nije dala rešenje", kazao je Fila za list Nedeljnik. "Što se tiče neke prevencije, jednostavno ne postoji način da se ona uvede. Ne može se predvideti kad će nekom u glavi opaliti okidač da učini nešto ovako. Sada kao rešenje pominju psihijatrijski pregled za dozvolu za oružje. To bi se pretvorilo u formalnost, kao lekarski pregled za vozačku dozvolu. Pitaju te koji je dan, kako se zoveš i lupe ti pečat. Traže i potpunu zabranu izdavanja dozvola za oružje. A koliko je ljudi ubijeno s registrovanim oružjem? Manje od pet odsto".

Fila za Nedeljnik objašnjava zašto se brutalna ubistva uglavnom dešavaju na selima. On kaže da je smanjenje broja ubistava u Srbiji povezano s napuštanjem sela, i odlaskom ljudi u gradove gde se poprimaju drugačiji načini ponašanja. Zato i kaže da rešenje problema nije u zakonima, već u obrazovanju ljudi. U selima su se, kako kaže, dugo razni sporovi rešavali nasiljem.

Šiptari pucaju u leđa

"Proučavao sam statistiku i jasno se vidi da u poslednjih pedesetak godina postoje zakonitosti u načinu izvršavanja ubistava u različitim krajevima. Na Kosovu je, recimo, bilo uobičajeno da se u nekog puca u leđa, jer kod Albanaca postoji verovanje da će ubicu, ako ubije s lica, ubijeni proganjati u snu. U užičkom kraju događaju se ubistva tupim predmetom. U Crnoj Gori su ubistva uglavnom iz vatrenog oružja, i to najčešće pištoljem. Tamo nisam imao slučajeve ubistava sekirom, ali ih je najviše bilo kod Moravaca. Tamo sam najčešće imao ubistva hladnim oružjem, i to baš sekirom, ređe su koristili nož. Postojao je i fenomen kasapljenja leševa i bacanje u Moravu. Kao da postoji tradicija da se sporovi rešavaju na taj način. Postoji nekoliko sela u okolini Smedereva, koje je svojevremeno knjaz Miloš naselio Bugarima. Tamo se pričalo 'pola sela je na groblju, pola na robiji'. Šalili su se za jedno od tih sela koje se zove Šalinac, da njihove žene, kad peru prozore spolja, peru ih sekirom. Ranije je bilo karakteristično da su sinovi često ubijali očeve. U Vojvodini su uvek bila retka ta seoska ubistva. To im je, takođe, valjda genetski. Istočna Srbija i homoljski kraj su pogotovo specifični. Tamo je uvek bilo najviše ubistava i veoma često ih je pratilo sujeverje", podseća, između ostalog, Toma Fila.