Akaši: Muslimani želeli sami da odu iz Srebrenice

Jasuši Akakši bivši izaslanik generalnog sekretara UN na suđenju Radovanu Karadžiću izjavio je da je većina Muslimana u julu 1995. želela da ode iz Srebrenice

Akaši je naznačio da je to utvrdio Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) koji se, posle pada Srebrenice 11. jula 1995, zalagao za "brzu, sigurnu i uređenu" evakuaciju muslimanskog stanovništva iz Srebrenice.

Tadašnji predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant VRS, Karadžić (67) optužen je za genocid nad oko 7.000 muslimanskih muškaraca i prisilno premeštanje hiljada žena, dece i staraca iz Srebrenice, u danima nakon što je VRS, 11. jula 1995, zauzela enklavu.

"Stav UNHCR bio je da, iz humanitarnih razloga, svima koji žele da odu valja omogućiti da odu. Unprofor je podržavao UNHCR", rekao je Akaši. Muslimanske vlasti u Sarajevu, suprotno tome, želele su, kako je svedok rekao, da civili "ostanu". To je bilo "vruće, kontroverzno pitanje". Generalnog sekretara UN, Akaši je, 12. jula 1995, depešom koju je Karadžić citirao, obavestio da "po UNHCR, velika većina stanovništva Srebrenice ne želi da tu ostane".

Po drugoj Akašijevoj depeši centrali UN, na koju se optuženi pozvao, Unprofor je, međutim, planirao da evakuaciju više od 30.000 civila započne 13. jula 1995, a ona je do tog jutra već bila "okončana" pod kontrolom VRS.

U nastavku svedočenja Akaši je rekao da je na zahtev švedskog diplomate Karla Bilta, a ne na zahtev Slobodana Miloševića, sastanku sa predstavnicima međunarodne zajednice, sredinom jula 1995. u Beogradu, prisustvovao general Ratko Mladić.

Nije predsednik Milošević izabrao Mladića da dođe na taj sastanak, on je samo izašao u susret željama Karla Bilta, rekao je Akaši drugog dana svedočenja na suđenju bivšem predsedniku Republike Srpske (RS) Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu.

Karadžić je citirao zapis japanskog diplomate sa tog sastanka, gde on kaže da su se u svetlu osetljive prirode prisustva gospodina Mladića, svi saglasili da se ova činjenica ne sme pominjati u javnosti i upitao kakva je bila osetljiva priroda toga.

Mislim da sam rezimirao ulogu koju je gospodin Mladić imao u Srebrenici i da je ta uloga bila povod za najrazličitija nagađanja u medijima i zato se smatralo da ne treba pominjati Mladića u javnosti, ali to je samo moje nagađanje, rekao je Akaši.

Karadžić je sugerisao da je tadašnji presednik Srbije hteo da ga zaobiđe i da je generala Mladića predstavio kao partnera u razgovoru sa međunarodnom zajednicom, upitavši svedoka da li mu je to bilo neobično.

Akaši je rekao da je na sastanku u jednoj od vila Slobodana Miloševića,15. jula, iznenada pojavio gospodin Mladić i da je imao utisak da je on pod velikim pritiskom i da je napet.

Upitan koga je Milošević predložio kao nekoga sa kim treba nastaviti saradnju, Akaši je diplomatski odgovorio: Rasprava je na izvestan način postala spekulativna i ja bih to nazvao nekom vrstom upozorenja o nečemu što mi nismo direktno znali. Mislim da je taj sastanak, kojem nije prisustovao Karadžić, bio povod za spekulacije i nagađanja, ali nismo imali čvrste dokaze.

Akaši je potvrdio da je 12. jula 1995. Savetu bezbednosti predložio nacrt rezolucije u vezi sa položajem stanovništva u Srebrenici. On, međutim, nije mogao da se seti da li je, 11. jula, na dan ulaska Vojske RS, na čelu sa generalom Mladićem u Srebrenicu, sastao sa predstavnicima Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) i da su ga oni informisali o tome šta stanovništvo Srebrenice želi da se učini, kako je sugerisao optuženi.

Karadžić je citirao deo Akašijevog izveštaja UN-u, gde kaže da je stekao utisak da su predstavnici bosanske vlade u početku imali reserve prema evakuaciji civila, ali da se čini da se Vlada na kraju saglasila da zatraži od Srba da se, onima koji to žele, omogući da odu.

Akaši je rekao da je pitanje bezbednog odlaska stanovništva Srebrenice bilo vrlo kontraverzna i kritična tema razgovora između Unprofora i bosanske vlade. Bosanska vlada je zauzela stav da oni treba da ostanu, a UNHCR je, iz humanitarnih razloga, smatrao da se onima koje žele, treba omogućiti da odu. To su bili dugi pregovori, a zaštitne snage UN su podržale stav UNHCR, kazao je Akaši.

U unakrsnom ispitivanju zastupnika optužbe Kerolin Edžerton, Akaši je potvrdio da nije upoznat sa drugim nalazima bilo kakvih istraga o granatiranju sarajevske pijace Markale u februaru 1994. godine. Znam da je o tome bilo raznih spekulacija, rekao je on.
Akaši je juče rekao da ekpertska komisija, koju je on formirao, nije mogla tačno da utvrdi da li je granata ispaljenja sa položanja VRS ili Armije BiH.

Svedok je takođe potvrdio utisak da je Karadžić imao tendenciju da nonšalantno izvrće istinu i da je to uočio više puta. U njegovim beleškama, čije je delove tužilaštvo ponudilo u dokaze, daju se dva primera u kontekstu krize u Goraždu, u vezi za uzimanjem pripadnika UN za taoce, što se takođe navodi u optužnici protiv Karadžića.

Kao prvi slučaj zabeležena je Karadžićeva tvrdnja da su zarobljeni oficiri UN pušteni, što je pokazalo netačnim, a drugi je u vezi sa pregovorima o Goraždu u Ženevi, kada je on tvrdio da su se srpske snage povukle, a kada je UNPROFOR izvršio incpekciju, pokazalo se da to nije tačno.

Sećam se da su neki od mojih saradnika, koji su bili samnom na Palama,rekli da bi trebalo da napustimo sastanak, zbog jasne diskrepance između onoga što nam je on rekao i što smo utvrdili na terenu. Ja sam rekao da hoću da budem kurtoazan i da bi bilo neprijatno povući se sa sastanka koji je ionako bio dramatičan i još sam očekivao da taoci budu pušteni, ispričao je Akaši.
On je dodao da je ruski ambasador, Vitalij Čurkin, koji je sa njim išao na Pale, bio razočaran i odlučio da napusti sastanak. Ja sam ostao, ali sam odlučio da ne prihvatim poziv domaćina da ostanem na večeri, rekao je Akaši.

Glavni pretres na suđenju Karadžiću, optuženom za genocid, zločin protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja u BiH, nastavlja se 7. maja.