Bramerc se žalio na oslobađajuću presudu Stanišiću i Simatoviću!

U žalbi, koju je potpisao glavni tužilac Serž Bramerc, tužilaštvo ocenjuje da je prvostepeno veće pogrešilo u primeni zakona i tumačenju činjenica kada je utvrdilo da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu

U žalbi, koju je potpisao glavni tužilac Serž Bramerc, tužilaštvo ocenjuje da je prvostepeno veće pogrešilo u primeni zakona i tumačenju činjenica kada je utvrdilo da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio nasilni progon srpskog stanovništva sa velikih delova teritorije Hrvatske i BiH, činjenjem zločina.

Po žalbi, sudije nisu dale "razumno obrazloženje" te odluke, niti su u obzir uzele "relevantne dokaze" o tome da su Stanišić i Simatović delili zločinačku nameru drugih učesnika u tom poduhvatu.

Tužioci tvrde i da je, pritom, raspravno veće primenilo pogrešne pravne standarde i da nije razmotrilo celinu dokaznog materijala.

"S obzirom na dokaze, nijedno razumno raspravno veće nije moglo doneti takav zaključak. Jedini razuman zaključak je da su Stanišić i Simatović delili zajedničku zločinačku nameru", piše u žalbi.

Tužilac Bramerc žalio se i na nalaz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu pomagali i podržavali zločine počinjene nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH zato što njihova pomoć, uključujući i slanje "crvenih beretki" na ratišta, nije bila "direktno usmerena" na činjenje zločina.

U žalbi se ocenjuje da je standard "direktne usmerenosti" pogrešno primenjen - kao i u pravosnažnoj oslobađajućoj presudi generalu Momčilu Perišiću - i da odstupa od dugogodišnje sudske prakse Tribunala.

"Na osnovu drugih nalaza samog raspravnog veća i celokupnosti dokaznog materijala, jedini razumni zaključak je da su Stanišić i Simatović pomogli i podržali zločine iz optužnice", tvrdi tužilaštvo.

U trećoj osnovi žalbe, tužioci su ocenili da je pogrešan i nalaz iz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu odgovorni za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu.

Izvedeni dokazi, po tužilaštvu, pokazuju, nasuprot tome, da su "svojim delima i propustima" Stanišić i Simatović "značajno doprineli sprovođenju zajedničke zločinačke namere" u tim opštinama, preko lokalne Teritorijalne odbrane, policije i Srpske dobrovoljačke garde koju je predvodio Željko Ražnatović-Arkan.

Tužilaštvo u zaključku traži od žalbenog veća da preinači nalaze prvostepene presude, utvrdi da su Stanisić i Simatović "dali značajan doprinos" udruženom zločinačkom poduhvatu, te zlodela pomagali i podržavali.

Po tužiocima, žalbeno veće bi Stanišića i Simatovića trebalo da proglasi krivim, po svim tačkama optužnice, za progon, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva iz delova Hrvatske i BiH, 1991-95, i osudi na "primerene" kazne.

Podrobniju verziju žalbe na prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, tužilaštvo će uložiti naknadno. Stanišića i Simatovića, prvostepeno veće Tribunala oslobodilo je 29. maja, utvrdivši većinom glasova sudija - dva prema jedan - da oni nisu krivi ni po jednoj od četiri tačke optužnice.

Za oslobađajuću presudu su glasali holandski sudija Ori i Elizabet Gvaunza iz Zimbabvea, a protiv je bila sudija Mišel Pikar iz Francuske. Stanišić i Simatović su, prema presudi, organizovali, opremali, obučavali, finansirali i kontrolisali "crvene beretke" - koje su kasnije prerasla u Jedinicu za specijalne operacije SDB.

"Optuženi su... organizovali učešće Jedinice u jednom broju operacija u Hrvatskoj i BiH" tokom celog perioda optužnice... Od najranije septembra 1991, optuženi su komandovali Jedinicom i kontrolisali njeno angažovanje i obuku, preko njenih vodećih članova.

Od avgusta 1993, Jedinica je formalno ušla u sastav SDB Srbije, kada je ozvaničena pod imenom Jedinica za antiteroristička dejstva", utvrđeno je presudom. Ta jedinica je, zajedno sa Srpskom doborovoljačkom gardom Željka Ražnatovića-Arkana, milicijom SAO Krajine i drugim snagama "počinila zločine deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i BiH", utvrđeno je presudom.

Raspravno veće je, takođe, utvrdilo da su te formacije i "Škoprioni" "počinili veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i BiH". Po presudi, "crvene beretke" su počinile ubistva i deportacije u Bosanskom Šamcu, te prisilno premeštanje nesrba u Doboju u proleće 1992, ali Stanišić i Simatović jedinicom nisu "upravljali" u tim operacijama, iako su njeno učešće "organizovali".

Optužbu za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu, sudije su odbacile kao nedokazanu. Veće je, većinom glasova, zaključilo da je "razumna mogucnost" da su upućujući "crvene beretke" van Srbije Stanišić i Simatović imali "ograničenu nameru... uspostavljanja i održavanja srpske kontrole nad velikim delovima Hrvatske i BiH". Presudom je utvrđeno da nije dokazano da su Stanišić i Simatović "upravljali" Ražnatovićevom SDG, ni "škorpionima" i drugim paravojskama koje su činile zločine, već da su sa njima imali "manje značajne veze". "Veće nije moglo da zaključi da su optuženi organizovali ili upravljali SDG ili "škorpionima"".

Stanišić i Simatović oslobođeni su krivice i za streljanje šest mladić Muslimana iz Srebrenice, koje su 16. jula 1995. počinili pripadnici "Škorpiona", snimivši ubistvo. Za miliciju SAO Krajine, koja je "deportovala između 80.000 i 100.000 Hrvata" i počinila brojna ubistva, presuda utvrđuje da su je Stanišić i Simatović podržavali tokom celog sukoba i da su morali znati za nameru lidera SAO Krajine Milana Martića da "deportuje nesrbe". To i utvrđena činjenica da su u Krajini 1992. prvi kamp za obuku specijalaca uspostavili Kapetan Dragan, Dragan Filipović i Živojin Ivanović, bliski optuženima,, po presudi, međutim, nije dovoljno za uspostavljanje njihove individualne krivične odgovornosti.

Po presudi, "crvene beretke" su kasnije slične logore formirale na Fruškoj Gori, odakle su odlazile u operacije u istočnoj Slavoniji, kod Iloka, odakle su pošli u akciju u Bosanskom Šamcu, kao i na planini Ozren, odakle su krenule u Doboj.

Budući da su Stanišić i Simatović, po optužnici, bili individualno krivično odgovorni za te zločine kao učesnici u navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu, veće je razmotrilo da li su oni delili "zločinačku nameru" tog poduhvata i zaključilo je da, po raspoloživim dokazima, nisu.

"Pošto je razmotrilo direktne dokaze o Stanišićevoj nameri", kako je rekao sudija Ori, raspravno veće "ne smatra da su oni dovoljni da utvrde Stanišićevu nameru da počinjenjem zločina ostvaruje kriminalnu svrhu". Kao "razumnu mogućnost", veće je u presudi navelo da je "Stanišićeva namera u vezi sa "crvenim berektama" i obukom drugih srpskih snaga - milicije SAO Krajine, SDG i Škopriona - bila ograničena na uspostavljanje i zadržavanje srpske kontrole nad velikim delovima teritorija Hrvatske i BiH".

Optužbu da su Stanišić i Simatović bili "kanal komunikacije" između Miloševića i drugih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu - Radovana Karadžića, Ratka Mladica, Milana Martića, Gorana Hadžića, Milana Babića - raspravno veće je odbacilo kao nedokazanu, iako su oni imali direktne i brojne kontakte. "Stanišić je delovao kao veza, u najmanju ruku, između Miloševića i Martića, kao i Miloševića i Karadžića. Međutim, dokazi pokazuju da je postojao i regularan direktan kontakt između Miloševića, Martića, Karadžića i Babića", utvrdilo je veće.

Za Simatovića, prvog komandanta "crvenih beretki", presudom je zaključeno da su operacije u kojima je učestvovao "bile vojne akcije usmerena na neprijateljske snage" i da nije dokazano da su u tim zločinima počinjeni zločini. Razmatrajući da li su Stanišić i Simatović svojom podrškom "crvenim beretkama" u operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju, pomogli i podržavali počinjenje zločina, sudije su zaključile da je njihova podrška "bila usmerena ka uspostavljanju i održavanju srpske kontrole nad tim područjima", a ne direktno na činjenje zlodela.

Stanišić i Simatović pušteni su na slobodu 30. maja i vratili su se u Srbiju. Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine.

U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavila da nisu krivi. Suđenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009, a izvođenje dokaza završeno je 17. septembra 2011. Tužioci su pred sudije izveli 62 svedoka, a u odbranu optuženih iskaz su dala 33 svedoka. Više puta pre i tokom procesa,

Tribunal je optužene puštao na privremenu slobodu.