"NIJEDNA KAZNA NEĆE MOĆI DA VRATI RODITELJIMA DECU KOJA SU NASTRADALA NI KRIVA, NI DUŽNA!" Kristina napisala sastav povodom masakra na Vračaru, pa uveče ubijena

Kristina Panić (19) iz Malog Orašja kod Smedereva, pre nego što je ubijena u masakru 4. maja prošle godine koji je počinio Uroš Blažić (21), napisala je sastav tog jutra i to povodom tragičnog i nezapamćenog zločina koji je samo dan pre toga počinio dečak-ubica u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru.

U kakvom društvu živimo?

Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako?

Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: "Ne znam", ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi. Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: "Moram da obezbedim detetu sve". Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu.

Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral. Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo uspomena na tu decu.

Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. K.K. je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin. Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme.

Ovo su bile reči Kristine Panić koju je bez ikakavog razloga ubio Uroš Blažić. On je u avgustu na suđenju u Specijalnom sudu u Beogradu priznao izvršenje krivičnog dela. 

Osim Kristine i njenog brata Milana Panića, krvnik je ubio i njihovog prijatelja Dalibora Todorovića koji je te večeri sedeo s njima na školskoj klupi u Duboni. Pre nego što je ubio njih troje, a nekoliko njih ranio u dvorištu seoske škole, Blažić je kod spomenika Ravni Gaj kod Malog Orašja ubio šestoricu mladića - Nikolu Milića, Lazara Milovanovića, Aleksandra Milovanovića, Nemanju Stevanovića, Petra Mitrovića, kao i njegovog brata od strica Marka Mitrovića koji je samo mesec dana pre toga proslavio punoletstvo.

Bonus video: