"ODLETELA SAM ISPOD KATEDRE, A PUCNJI SU SE NASTAVILI" Ranjena nastavnica istorije iz Ribnikara opisala užas iz učionice: Nisam ni stigla da vidim ko je ušao

"Držala sam čas kada je neko naglo otvorio vrata, nisam ni stigla da vidim ko je ušao, već sam bila pogođena, odletela sam ispod katedre, a pucnji su se nastavili. Sećam se samo dečaka kako leži blizu, bled i nepokretan, i devojčice koja je dopuzala do mene", ovim rečima je Tatjana Stevanović, ranjena nastavnica istorije iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" otpočela svoje potresno izlaganje pred Višim sudom u Beogradu po parničnom postupku koji je pokrenula protiv roditelja dečaka ubice.

- Nisam znala uopšte odakle mi te rane na rukama, videla sam samo krv. Sećam se tada jednog učenika kako leži pored mene, bled i nepokreran i devojčice koja je dopuzala do mene. Došla je da se sakrije i ja sam je zagrlila. I onda odjednom muk - rekla je ona.

Kako je potom ispričala po sećanju koje je i dalje maglovito, ušao je nastavnik geografije koji je upitao: "Šta se ovde desilo", jedna od učenica je odgovorila ko je pucao i tada je, kako kaže, shvatila šta se zapravo dogodilo.

Takođe, Stevanovića je spomenula tokom izlaganja da je dečaku koji je pucao predavala ceo šesti razred i deo sedmog, kako kaze, sve do tog dana kada je počinio masakr.

- On je bio uzorno dete, dobar đak, primeran, sve je bilo kako treba da bude, njegove roditelje nisam poznavala jer nikada nije bilo potrebe da budu pozivani u školu - dodala je ranjena Tatjana u koju je dečak ubica prvu pucao kada je kročio u učionicu u prizemlju gde je držala čas VII-2.

Nastavnica je u svom potresnom izlaganju dodala takođe da joj se činilo da je sve to tog dana trajalo kao večnost, a u stvari sve se izdešavalo za 2 minuta.

- Ušli su policajci, pipali su mi puls, tada sam shvatila da ništa nije dobro. Iznosili su me na nosilima, kada sam ugledala mrtve devojčice koje su bile dežurne - drhtavim tonom je govorila Tatjana sećajući se u etapama o kobnom danu i onome što je preživela.

Prema njenim rečima, fizički bol i dan danas oseća posle dugog oporavka i niza operacija, a duševna bol prisutna će biti zauvek, jer kako kaže: "Ništa nije gotovo".

- Prvi metak pogodio me je bočno u stomak, na 1 milimetar od glavne aorte, imala sam neopisivu sreću, pogotovo što sam dugo bila nepokretna. Takođe, na obe ruke sam imala prostrelne rane, kosti su mi bile kao kaša, i dalje nemam osećaj u levom dlanu - govorila je Tanja o ranama koje su ostale vidljive, s obzirom na to, kako kaže, na stomaku, rukama i nozi ima ogromne ožiljke.

Ranjena nastavnica bila je 6 meseci nepokretna, a ukupno 8 provela je u bolničkoj postelji. Kako je rekla tokom svedočenja, u prvim danima posle pucnjave bile su dobre prognoze, sve dok nije počela u jednom momentu da tone.

- U stomaku mi je ostala neka tečnost, tada sam počela da tonem, osetila sam veliki strah, jer sam mislila da je gotovo. Međutim, imala sam neopisivu sreću, iako mi i dalje smeta anesteziranost ruke i od kolena nadole leve noge nemam oaećaj nikakav, a strah, strah je prisutan svakog dana. Uznemiri me svaki vatromet, svake iznenadne situacije, filmovi u kojima ima oružja, sve me uznemirava ono što ranije njje - ispričala je Tanja.

Inače, ona danas ne radi nigde, ranije je već govorila na temu povratka u školu, kada je rekla da se to neće nikada više desiti, iako je obozavala svoj posao.

Sledeće suđenje zakazano je za 10. januar kada su pozvani na saslušanje Vladimir i Miljana Kecmanović, roditelji dečaka ubice protiv kojih je nasztavnica pokrenula parnični postupak.

Majka dečaka dobila je poziv i za današnje suđenje, međutim ona se nije pojavila, niti je izostanak opravdala.

(Kurir.rs/Tatjana Vasiljević)