DALIBOROV ŽIVOT PREKINUT JE NA NAJOKRUTNIJI NAČIN, IZDAHNUO JE MAJCI NA RUKAMA Otac pokušao da ga spasi: "Jedan sam metak izvadio iz ruke..."

Dalibor Todorović (25) jedna je od tri žrtve masakra u Duboni za koji je Uroš Blažić osuđen na maksimalnih 20 godina. Godinu i po dana nakon jezive tragedije Daliborova porodica u bolnoj ispovesti opisala je kako izgleda život pun boli i tuge.

- On je bio nasmejano dete. Sve je radio sa osmehom. Ne postoji osoba kojoj se zamerio. Od jutra do mraka kada god bih ga pogledala on je imao taj osmeh nikoga nije uvredio nikome na senku nije stao, a ja i danas ne znam što mi je monstrum ubio dete. Nijedna kazna nije dovoljna za ovakav zločin pobio je nevinu decu. Ja ne mogu da oprostim ne mogu da pređem preko toga - priča Danijela.

Majka, uvelog lica od bola, kaže da čuva sve Daliborove stvari i da joj njeno čedo često dolazi u san.

- Sanjala ga je, baba kaže, da joj je rekao da je žedan. Uglavnom ne spavam, ne pomažu lekovi... Noćima sedim na stepenicama i osluškujem ne bi li čula njegove korake. A kada uspem da zaspim sanjam ga, da li je to od prevelike želje da ga vidim, ili mi on sam dolazi u snove ne znam. Jedno veče seo je na moj krevet, nasmejan, rekoh mu: "Došao si sine da te majka zagrli.." - priča žena boreći se da ne vrisne od tuge i bola koji joj dušu i srce kida na komade.

U kući koju su nedavno podigli za sebe i za svoju decu u želji da im unuci budu tu i produže lozu, na ulazu Daliborove fotografije, u dnevnoj sobi njegov motor, uramljene slike i kandilo i teško je samo naslutiti tugu i bol sa kojom se ova porodica bori.

To kaže i Miša Todorović, Daliborov otac koji je među prvima stigao do škole i to ubrzo nakon što je čuo rafal.

- Dalibora su svi voleli. Prošle godine je trebalo da veri devojku sa kojom je bio tri godine. Ove godine smo trebali da pravimo svadbu. Hteo je da ima puno dece, da vodi neki normalan život - kaže Miša.

Prisećajući se te kobne večeri kaže da je tog dana Dalibor vozio kamion, trebalo je da polaže za C kategoriju.

- Došao je oko 21.45, doneo nam je svima pljeskavice. Gledali smo utakmicu igrao je Partizan to veče i oko 22.20 sati zvonio mu je telefon. Izlazio je iz kuće kada ga je majka pitala gde ide. Rekao joj je da ide do školskog dvorišta, da ga je zvao Milan, sin Saše Panića. Žena mu je rekla da ne ostaje dugo jer radi ujutru. Odgovorio je da neće duže od 15 do 20 minuta da se zadrži - priča Todorović i dodaje:

- Tačno nakon tog vremena čuo sam rafale, škola je od nas na oko 300 metara, čuo se jedan, pa drugi rafal. Žena se na glas pitala šta se dešava, rekao sam joj da se možda neko veseli, dete se neko rodilo ili nešto drugo... ni na kraj pameti - kaže kroz uzdah Todorović.

Kako je objasnio nešto mu nije dalo mira i istog trenutka je zvao telefonom Dalibora.

- Zvao sam jednom, drugi put on se nije javljao. U pauzi mojih poziva zvonio mi je telefon. Zove komšinica koja drži prodavnicu preko puta škole i kaže: "Požuri, ima ranjenih u školskom dvorištu". Kao oparen sam skočio i što sam pre mogao otišao do škole. Među prvima sam stigao, a onda je, Bog dao nikada, da ne vidim tu scenu... Deca su krvava ležala na zemlji, jauci... Video sam Milana Panića, on je bio na ulici prvi na koga sam naišao. Bio mrtav, njegova sestra je ležala pored njega, ali je nisam odmah prepoznao. Jedna devojka je bila pogođena u glavu ispod oka, i još dve devojke jedna je bila pogođena u stomak druga u butinu, jedan dečko je ustao, krv mu je išla niz pantalone. Njega sam pomogao da ubacimo u kola da ga voze u Hitnu pomoć. Tog trenutka nisam znao šta se desilo, ni ko je pucao na njih, dok nisam čuo nekog kako kaže: "Uroš je to sve uradio i pobegao". Videle su ga komšije... - priseća se Todorović.

Prema njegovim rečima tražio je pogledom sina, ali nije mogao da ga vidi. Pomislio je da je možda uspeo da pobegne ili je ranjen, negde se sklonio iza škole, te je krenuo u obilazak.

- U međuvremenu žena ga je našla između klupe i stola... Ležao je, što smo brže mogli izvukli smo ga polili vodom. Osetio sam da ima puls, davao je znake života, reagovao je na vodu ali ništa nije mogao da kaže, nije bio pri svesti. Tada mi je jedino bilo bitno da što pre stignem do bolnice. Ubacili smo ga u kola, žena ga je držala i krenuli smo ka Mladenovcu. S vremena na vreme opipavao sam mu puls, a onda na pola puta nisam mogao da ga osetim... Pomislio sam da nisam dobro napipao i nastavio da vozim. U Hitnu smo stigli za oko 23.04. Odmah su pokušali da ga reanimiraju... trajao je oko 40 minuta, nažalost nisu uspeli - sa knedlom u grlu Todorović opisuje najtragičnijih sat vremena u njegovom životu.

Kako kaže u trenutku kada su im rekli da je gotovo i da je Dalibor preminuo, kao da je sve stalo.

Uzdišući, pun čemer i jada kaže da su na putu do kuće sreli mnogo policije, bilo je svuda blokada.

- Kroz Dubonu pored škole nismo mogli da prođemo išli smo nekim okolnim putem, oko četiri sata smo stigli. Tek smo ujutru saznali da je uhapšen Blažić. Mi njega nismo ni znali. Godinu dana pre masakra, prišao je našoj deci pitao da igra fudbal sa njima, deca su ga primila. Nikavih problema nije bilo. On je 15 dana pre masakra došao iz Nemačke, poslao je deci poruku da igraju fudbal, a posle pet dana ih je ubio. Čak su mu deca iz Malog Orašja neposredno pre nego što je pucao rekla da spusti oružje i da im se pridruži da piju pivo. Na njihovu dobru nameru odgovorio je "Sad ću da vas pobijem i počeo da puca po njima". Prilazio im je i šutirao ih, ko god je mrdao on je ponovo pucao u njega. Jednom je detetu pucao u glavu. Roditelji su pričali da su sutradan našli deo mozga deteta kod roštilja, mislili su da je meso... - kaže Todorović opisujući nezapamćen zločin.

Prema njegovim rečima na suđenju, koje je nedavno završeno, pogodilo ga je najviše Uroševo ponašanje i ponašanje njegovih roditelja.

- On se stalno osmehivao, kao da ništa nije uradio. Ni sekundu nije pokazao da se kajao. Njegov otac se pravio kao da njegov sin ništa nije uradio. Čak nije priznao ni da ima više krivičnih prijava u Vojsci, to smo saznali tokom suđenja. Pričao je da je krvario za ovu zemlju, da se borio... Eto za šta se borio da njegov sin pobije nevinu decu. Radiša je 1999. godine ukrao bombe koje je Uroš Blažić imao i protiv njega se vodio postupak, te bombe su tek sada našli u sanduku. Krao je puške i pištolje, municiju...Njegov sin je imao džak i streljanu. Radiša je kupio sinu pištolj za 18 rođendan pištolj. To smo sazanali sve tokom suđenja. Oni su se ponašali kao da nisu normalni - priča Todorović.

Kako kaže otac ubijenog Dalibora svaki roditelj mora da zna da vaspita svoje dete, pa navodi i svoj primer.

- Verujem da su zaista bili normalna porodica i da su na vreme kažnjavali sina do ovoga ne bi došlo! Ja sam Dalibora pretukao zbog neke sitnice kada je imao 5 godina i nikada ništa loše dok je bio živ nije uradio. Žena ga je često kontrolisala, ali nikada ništa loše nije našla. Dalibor je odrastao u dobrog čoveka, svi su ga voleli. Za slavu mu se skupe drugari, dolazili su često kod njega, bila nam je puna kuća. Sada ne slavimo kao što smo slavili. Drugari umesto da budu sa njim ovde, obilaze njegov grob. Devojka nam je dolazi svaki drugi dan - zaključuje boreći se da ne pusti suze Todorović.

Todorović kaže da je detalje obdukcije prvi put čuo tek na suđenju.

- Obdukciju nismo ni dobili, sumnjamo da mu je taj metak, koji je ušao s leđa, pokidao sve organe, nisam znao da će sudija da čita sve. Mislio sam da su bila samo dva metka, međutim kada sam čuo da je sedam metaka... Jedan je bio smrtonosan, on je sve organe pokidao. Jedan sam metak izvadio iz ruke. Deca su nam ubijena s leđa, a neki meci su prolazili kroz neke od njih i pogađali drugu decu - kaže u potresnoj ispovesti nesrećni otac.

Kurir.rs/Informer