ČUJEM BUKU, DOLAZI ODRON! ZATRPANI SMO... A JA NA LEĐIMA DRŽIM POLA TONE ZEMLJE: Filip, heroj dramatične akcije spasavanja u Lazarevcu, opisao detalje za Kurir

Ne bih mogao da pogledam u oči svoje troje dece da nisam sišao u tu rupu i pomogao ljudima! I ja sam bio uplašen, ali ishod je najbitniji - umesto tri smrtna slučaja imamo četvoro preživelih!

Život je i njemu bio ugrožen, ali je bez razmišljanja odlučio da uđe u rupu duboku između 5 i 7 metara.

- Kada smo došli na teren, komandant je podelio zadatke, a prvi je svakako bi da se obezbedi mesto kako ne bi došlo do novog odrona zemlje. Moj posao je da prvi dolazim do mesta i da pružim pomoć povređenima. Kada sam došao, pogledao sam u rupu i u njoj video kako dvojica pomažu trećem muškarcu koji je zatrpan. Nisu imali opremu kod sebe, već su onako goloruku pokušavali da ljudski pomognu svom kolegi i drugu - navodi Đuketić, pa nastavlja:

- Položaj im je bio takav da su ležali na stomaku pokušavajući da ga izvuku. Pogledao sam teren i video da je zemlja nestabilna. Nekako delovalo je kao da će se obrušiti, kao da već polako i počela da pada. Instiktivno sam odlučio da siđem u rupu. Rekao sam dvojici radnika da izađu iz rupe, a da ću ja pomoći njihovom kolegi. 

Tako je i bilo, vatrogasac-spasilac iz Lazarevca, spustio se u rupu i tada počinje prava agonija koja je trajala 25 minuta. 

- Komunicirao sam sa povređenim mladićem i rekao mi je da ga boli zglob. Nastavio sam da radim isto što i njegove kolege pre toga, nastavio sam sa iskopavanjem. Međutim, u jednom trenutku čujem: "Ne, ne, ne! Pazi!" i čujem buku. Dolazi odrom. Zatrpani smo i jedan i drugi, ali sam ja uspeo da zauzmem dobar položaj i da svojim telom zaštitim povređenog. Nekako sam na svojim leđima držao pola tone ili tonu zemlje - ispričao nam je u jednom dahu vatrogasac koji zaslužuje orden za hrabrost i profesionalnost.

- Čuo sam sve vreme svoje kolege kako rade na tome da nas iskopaju. Imali smo vazduha i pričali smo s njima. Javljali smo im da smo i dalje živi. Povređeni je jaukao i kukao, bolela ga je noga. Ali prva agonije je usledila kada je usledio drugi odron. 

Nakon što se zemlja obrušila drugi put na povređenog i vatrogasca, usledila je agonija.

- Agonija je usledila kada je došlo do drugog odrona. Slabije sam čuo kolege, ali sam i dalje znao da su tu i rade na spasavanju. Poslednji minut pre nego što smo spaseni ispod zemlje jedva sam disao. Uplašio sam se i ja. Ali sam u jednom trenutku osetio da me je kolega uhvatio za leđa, znao sam da su nas spasili - objašnjava Đuketić i dodaje:

- Noge su mi bile utrnule, predugo su bile zatrpane i odveli su me na VMA. Što se tiče spasavanja povređenog radnika on je ostao u rupi još sedam sati, jer nisu smeli odmah da ga izvuku. Predugo su mu noge, telo, bili pod zemljom i krv mu je bila zgrušena i u takvim situacijama povređeno lice ne sme odmah da se izvuče kako ne daj Bože ne bi došlo do amputacije nekog dela tela ili smrtnog ishoda.

Iz tog razloga, kako nam je pojasnio, nije došlo do "bržeg" izvlačenja povređenog. 

- Hteo bi da kažem da sam se jutros čuo sa povređenim. Momak je dobro, nema čak nijedan prelom. Ono što je najbitnije u ovoj priči mogli smo da imamo tri smrtna ishoda, a imamo četri preživela - rekao je on i ponosno dodao:

- Ja sam znao s kim radim i ko su moje kolege. Znao sam da će nas kad tad izvući i da nikad neće odustati. Bili su mi u poseti i svi smo zajedno plakali.