"MOLILA SAM DA MI DAJU TELO BEBE, A ONI SU ME DROGIRALI LEKOVIMA!" Jeziva ispovest Milene o sinu nestalom 1990: Od reči doktorke koja ju je porodila SLEDILA SE

Više od 20.000 roditelja u Srbiji godinama traga za svojom decom, prijavljujući njihove nestanke pod misterioznim i nelogičnim okolnostima. Prijave o krađi tek rođenih beba podnose se još od 1950-ih godina, a sumnje o organizovanom kriminalu, koji je uključivao zdravstvene institucije, matične službe i čak državne organe, sve su glasnije. Roditelji širom Srbije tvrde da su im lekari govorili da su im bebe naprasno umrle, neposredno nakon rođenja ili svega nekoliko dana kasnije. Međutim, mnogi nisu nikada videli telo svog deteta, nisu dobili smrtovnicu, nisu imali priliku da ga sahrane niti su ikada dobili zvaničnu medicinsku dokumentaciju o uzroku smrti.

Bilo je to 28. februara 1990. godine, Milena Janković ušla je u porodilište u Beogradu sa radošću i iščekivanjem. Nosila je dete devet meseci, njena trudnoća bila je uredna, a doktorka koja je vodila trudnoću, zakazala joj je porođaj u smeni u kojoj je dežurala.

- U devetom mesecu trudnoće, bila sam na pregledu. Rekli su mi da je sve u redu, da mi je beba zdrava. Otišla sam u porodilište sa radošću, bez straha, sa ogromnim uzbuđenjem. Kada sam se porodila, dali su mi sina da ga vidim. Držala sam ga, gledala u njega, i on u mene. Ni on ni ja tada nismo znali da će to biti poslednji put.

Taj trenutak sreće trajao je samo nekoliko trenutaka. Nakon dva dana, lekari su došli sa šokantnim obaveštenjem.

- Rekli su mi "Majko, vaša beba je umrla". Ostala sam u šoku. Pitala sam ih kako, zašto, od čega, ali nisu imali odgovore. Rekli su mi samo da se ništa ne može učiniti i da će bolnica preuzeti brigu o telu mog deteta. Tražila sam da ga vidim, da se oprostim od njega, ali su mi rekli da to nije moguće.

Tada započinje njena noćna mora. Milena je bila iscrpljena od porođaja, pod sedativima koje su joj davali, i u stanju šoka.

- Bila sam u magli. Davali su mi sredstva za smirenje, bila sam potpuno izgubljena. Svaki put kad bih pitala gde je moje dete, rekli bi mi: "Bolnica će se pobrinuti za njega". Nisam mogla da prihvatim to. Kako da prihvatim da mi je dete umrlo, a da ga nisam videla?

Milena nije imala nikakvu sahranu za svoje dete, nikakve papire, nikakav dokaz osim reč doktora da njen sin više ne postoji. Nakon sedam dana provedenih u porodilištu, njen suprug je uspeo da uđe, iako posete nisu bile dozvoljene.

- Došao je, seo pored mene i rekao, "Milena, umireš, vodiću te kući da umreš kod kuće." Nisam razumela. Rekao mi je da dete kod kuće pita gde sam. To me je trgnulo. Izašla sam iz bolnice, ali bez svog sina. I od tada, moj život nikada više nije bio isti.

Godinama nakon što su joj u porodilištu rekli da joj je beba umrla, Milena Janković nastavila je da živi sa neizbrisivim osećajem da nešto nije kako treba. Nakon deset godina, rešila je da se vrati u bolnicu i zatraži dokumentaciju o svom detetu.

- Sećam se tog dana kao da je juče bilo. Ulazim u porodilište, ista ona zgrada u kojoj sam se porodila. Prolazim kroz hodnike u kojima sam nekad ležala, gde su mi rekli da je moje dete mrtvo. Ispred kancelarije medicinske arhive osećala sam kako mi srce ubrzano lupa. Ali znala sam, moram ovo da uradim.

Kada je stigla do prijemnog pulta, zatražila je medicinsku dokumentaciju o svom porođaju i uzrok smrti njenog deteta. Sestra iza pulta pogledala ju je iznenađeno, kao da prvi put čuje tako nešto. Zatim je nestala iza vrata.

- Sedela sam tamo i čekala, čekala, čekala… Kao da su svi nestali. Onda se pojavila neka žena iz administracije i rekla mi, "Majko, nemamo nikakve dokumente. Znate… tu se ranije desila poplava. Mnogi dokumenti su izgubljeni.".

Poplava. Taj izgovor Milena je kasnije čula od bezbroj majki koje su se suočile sa istom tragedijom. Poplava je uništila dokumenta. Požar je progutao arhivu. Papiri su nestali.

- Rekla sam im hoću bilo šta. Bilo koji papir. Otpusnu listu. Izvod iz knjige rođenih, knjige umrlih. Nešto.

Nakon dužeg premišljanja, izvukli su joj jedan papir, otpustnu listu. Na njemu je pisalo samo jedno: "Dete umrlo."

- Pogledala sam taj papir. Samo ta jedna rečenica. Bez objašnjenja. Bez potpisa lekara. Bez uzroka smrti. Bez obdukcionog izveštaja. Bez ičega.

Nije joj preostalo ništa drugo nego da ode u matičnu službu i vidi da li je njeno dete zvanično upisano u knjigu umrlih. Ono što je tamo otkrila ostavilo ju je bez daha.

- Službenik je otvorio knjigu umrlih i našao dokument. Ali kada sam pogledala ime, sledila sam se. Nije pisalo moje ime.

U dokumentima je pisalo da je umrla beba Milene Tomašević, a ona se tada prezivala Janković.

- Počela sam da drhtim. Kako može da se porodi jedna žena, a umre beba pod drugim prezimenom? Kako može da se dogodi takva greška? Znala sam da nešto nije u redu. Od tog trenutka, u meni je nestao svaki tračak sumnje, moje dete nije mrtvo.

Nakon ovog otkrića, Milena je ponovo otišla u Višegradsku bolnicu.

- Rekla sam im "Hoću da znam gde je telo mog deteta! Ako je umrlo, gde je sahranjeno? Ako nije umrlo, gde je?’

Odgovor koji je dobila bio je monstruozan.

- Jedna žena iz administracije mi je rekla, "Majko, zašto kopate po prošlosti? Idite kući. Imate drugo dete. Imaćete još dece. Pustite ovo."

Poslednji pokušaj da dobije odgovore bio je da pronađe doktorku koja je bila njen lekar i koja je zakazala njen porođaj. Kada ju je pronašla, dok su se gledale oči u oči, doktorka je rekla:

- Ja vas prvi put vidim.

Kako Milena kaže, taj trenutak bio je poslednji dokaz da je sve bilo dobro organizovana prevara.

- Znala sam da laže. Videla sam u njenim očima. Možda nije htela da prizna, možda se bojala, možda nije smela da kaže istinu. Ali ja sam znala, moje dete je ukradeno.

Godinama je istraživala, upoznavala se sa drugim majkama, povezivala priče i došla do šokantnih saznanja. Postojao je dobro organizovan lanac trgovine novorođenčadi, koji je funkcionisao decenijama.

Postojale su tri glavne metode krađe beba:

1. Lažna smrt bebe - Roditeljima bi bilo rečeno da je dete umrlo, a beba bi u stvari bila prebačena u ruke kupaca.

2. Lažna porodilja - Žena koja nije trudna prijavila bi se u bolnicu kao porodilja, izašla bi sa bebom i svim legalnim papirima.

3. Direktna prodaja iz bolnice - "Kupci" bi dolazili i birali bebu u bolnici, plaćali 10.000 do 40.000 maraka i odlazili sa njom.

Najčešće su bebe iz Srbije tokom prošlog veka odvođene u Pariz, a odatle su prevožene dalje po Evropi, najčešće u Švajcarsku, gde su cene tek rođenih beba dostizale cifre do 40.000 maraka.

Milena Janković danas vodi Udruženje "Nestale bebe Beograda" i bavi se borbom za sve roditelje koji su prošli kroz istu traumu. Uspela je da pokrene donošenje Zakona o nestalim bebama, kojim je prvi put omogućeno da se sudski istraže slučajevi nestalih novorođenčadi.

Njena borba traje tri i po decenije, ali i dalje ne zna gde je njen sin.

- Neću stati dok ga ne pronađem. Ovo nije samo moja borba. Ovo je borba svih roditelja kojima su ukrali decu. Nećemo stati dok ne saznamo istinu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Kurir.rs