7 nerešenih ubistava u Srbiji

Postoje zločini koji su potresli celu zemlju, a ubice nisu otkrivene ni posle desetak godina

2. Pavle Bulatović: Ubistvo u kafani

Ministar odbrane SRJ upucan je iz „kalašnjikova“ 7. februara 2000. dok je sedeo u restoranu „Rad“

Pavle Bulatović (52), ministar odbrane SRJ, ubijen je 7. februara 2000. u 18.55 dok je u restoranu beogradskog fudbalskog kluba „Rad“ sedeo s general-majorom u penziji Vukom Obradovićem, tada direktorom YU garant banke, i vlasnikom restorana Markom Kneževićem. Za njihovim stolom sedeo je i neimenovani guslar.

Omiljeni restoran

Kafana u kojoj se dogodio zločin nalazila se ispod stadionske tribine. Bila je omiljeno mesto za izlaske crnogorskih političara koji su živeli u Beogradu, a Pavle Bulatović bio je njen stalni gost. Njegov sto nalazio se u uglu sale, a on je uvek sedeo leđima okrenut zidu. Prozor kroz koji je ubica pucao postavljen je neuobičajeno visoko, pa su prolaznici jedva mogli da vide glave onih koji sede. Istraga je utvrdila da je ubica morao da se popne u restoransku baštu i da priđe staklu na najmanje pet metara.

Iz ovoga i iz činjenice da je ubica bio vrlo precizan - iz „kalašnjikova“ su ispaljena tri kratka rafala, ukupno 17 hitaca, a najveći razmak između pogodaka bio je 25 cm - istraga je izvela zaključak da je reč o profesionalcu koji je delovao po planu i nečijem nalogu. Odmah posle ubistva novinari su zabeležili da su svedoci čuli pucnje, lomljavu stakla, pomeranje zatvarača na automatskoj pušci i jauke povređenih... Navodno je neko u trenutku pre nego što će odjeknuti hici viknuo: „E, to ti je zbog...“ Rafali su zaglušili ostatak rečenice.

Bulatović je posle napada „praktično mrtav“ dovezen u centar hitne pomoći VMA. Imao je mnogo prostrelnih rana u predelu glave, vrata, srca, pluća. Nekoliko projektila završilo je u predelu jetre, a bila mu je povređena i slezina. O preciznosti ubice govori i to što su druga dvojica za stolom bila tek lakše ranjena: Obradović je bio samo okrznut kuršumom po koži glave i grudnog koša i na VMA je ostao da prenoći zbog pretrpljenog stresa, a Knežević je zadobio prostrelnu ranu ramena.

Sukob vojske i MUP

Pavle Bulatović smatran je jednim od glavnih oslonaca Miloševićevog režima u Crnoj Gori i najbliži politički saradnik Momira Bulatovića, s kojim, uprkos prezimenu, nije bio u srodstvu. Zbog trvenja između Vojske Jugoslavije i MUP Srbije, policijski inspektori zaduženi za rasvetljavanje ubistava nisu mogli da provere podatke iz domena vojnog poslovanja, sklapanja ugovora, nabavke oružja... Slučaj ubistva Pavla Bulatovića poveren je istražnom sudiji Nebojši Simeunoviću, ali je nekoliko meseci kasnije sudija nađen mrtav u Dunavu.

3. Nebojša Simeunović: Sudija koji je voleo zakon

Istražni sudija nestao je u novembru 2000, a njegovo telo pronađeno je mesec dana kasnije. Smrt je proglašena samoubistvom, a tek 2010. utvrđeno je da je reč o ubistvu

Nebojša Simeunović (63), istražni sudija Beogradskog okružnog suda, 6. novembra 2000. telefonom je razgovarao sa svojom sestrom Jelicom, jedinim bližim članom porodice, i video se s nekim poznanicima, a dan kasnije poslednji put viđen je živ s dvojicom muškaraca u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici.

Depresija i alkohol

Pošto joj sledećih nekoliko dana nije odgovarao na telefonske pozive, što je bilo neuobičajeno, sestra je s jednim sudijinim drugom ključem ranije dobijenim od brata otvorila njegov stan.

Sve je bilo na svom mestu, a od garderobe, osim jedne košulje, farmerki i kožne jakne, ništa nije nedostajalo.

Kožna putna torba koju je Nebojša uvek nosio kad bi odlazio na put bila je u stanu... Sestra Jelica policiji je prijavila bratovljev nestanak.

Njegovo telo pronašli su prolaznici na obali Dunava 3. decembra 2000. Okružni sud u Beogradu ekspresno je izdao saopštenje da se sudija Simeunović „ubio jer je bio depresivan, sklon alkoholu i težak srčani bolesnik“.

Zanimljivo je, međutim, da na mesto na kom je pronađeno sudijino telo - iako to prcedura nalaže - nisu izašli ni istražni sudija ni javni tužilac. Prema nekim izvorima, lična karta i drugi dokumenti nađeni uz telo sudije Simeunovića bili su suvi iako je telo otkriveno mesec dana pošto je nestao. Istraga je 2006. proglašena tajnom.

Verzija o samoubistvu važila je do 2010. iako su sestra i neki mediji uporno isticali nedostatke u istrazi i tvrdili da je reč o ubistvu.

Jelica Simeunović tvrdila je da ima informacije da je njen brat bio u privatnom zatvoru i da su ubice čekale politički nalog. Zatim su ga ubili tako što su mu ubrizgali amonijak u uši. Prema njenim rečima, postoji dokument iz Instituta za sudsku medicinu da su u telu Simeunovića nađeni tragovi amonijaka.

Nije hteo da zažmuri

Tek 2010, posle jedne izjave tadašnjeg predsednika republike Borisa Tadića, republička javna tužiteljica Zagorka Dolovac dovela je u sumnju verziju o samoubistvu.

Zašto bi ga neko ubio?

Simeunović nije imao dece i nije se ženio. Bio je posvećen svom poslu i jedan od retkih za koga nikada niko nije rekao da je nečastan ili potkupljiv.

Vodio je istrage o ubistvima policijskog generala Radovana Stojičića Badže, ministra vojnog Pavla Bulatovića, optužbama protiv „julovca“ Nenada Ðorđevića, koji je došao u sukob s Mirom Marković, i padu ruskog aviona s tovarom za Gadafijevu avijaciju na Surčinu. Možda se oglušio o nečiji zahtev da zažmuri?

Ili ga je stigla osveta Miloševićevih „debejaca“ zbog Kolubare?

Kao dežurni istražni sudija, naime, između 3. i 4. oktobra 2000. godine odbio je da potpiše zahtev tužilaštva za hapšenje čelnika DOS Nebojše Čovića, Borisa Tadića i kompletnog štrajkačkog odbora kolubarskih rudara. Da nije tako postupio, pitanje je da li bi Petog oktobra uopšte bilo?

Oni koji su tog dana došli na vlast nisu se potrudili da mu vrate dug...
4. Aleksandra Petrović: Loše vođena istraga

Učenica gimnazije u Priboju ubijena je sa 25 udaraca u glavu 26. novembra 2002. Za 14 godina istrage o zločinu ništa nije otkriveno

Aleksandra Petrović (17), učenica treće godine gimnazije u Priboju, 26. novembra 2002. vratila se kući iz popodnevne smene oko 19 sati. Roditelji su je odmah poslali da kupi pivo za goste. Malo kasnije, oko 19.30, otac joj je krenuo u susret, da od nje uzme stvari ako se negde zadržala kako gosti ne bi čekali posluženje. Na stepeništu mu je pažnju privuklo upaljeno podrumsko svetlo. Pomislio je da je neko od suseda zaboravio da ga ugasi, pa se spustio nekoliko stepenika.

Svirepi udarci

Tada je naišao na beživotno telo svoje ćerke. Ležala je u lokvi krvi, a kraj nje su bili čokolada i nekoliko limenki piva, kupljenih u trgovini. Zidovi podruma u Limskoj 16, gde je nesrećna devojka živela s majkom, ocem i bratom, bili su isprskani krvlju.

Prema rečima zaposlenih u pribojskoj gimnaziji, Aleksandra je bila jedan od najboljih učenika trećeg razreda. Tiha i skromna, svojom darovitošću plenila je pažnju profesora i školskih drugova. Bila je jedan od najaktivnijih članova školskog ekološkog pokreta, a učestvovala je u nizu akcija za uređenje grada. Dan pre svirepog ubistva, u prepunoj sali gimnazije, na francuskom jeziku recitovala je Bodlerove stihove iz zbirke „Cveće zla“.

Istraga je utvrdila da je Aleksandri zadato 25 udaraca u glavu. Skinute su joj čizme, a njene čarape nikada nisu pronađene. Ubica je uvukao telo tri metra u podrum. Policija je najpre tvrdila da je ubistvo izvršeno drškom pištolja, a kriminalistički tehničar je u Limu pronašao cepanicu, na kojoj su bile dve dlake. Analizom je utvrdio da je devojka ubijena tim komadom drveta.

Više stanovnika iz susedstva videlo je Aleksandru na putu do prodavnice, ali nikada nije utvrđeno šta se dešavalo nakon njenog izlaska iz trgovine.

Tapkanje u mestu

Posle 14 godina istrage koja tapka u mestu jasno je da je istraga od početka loše vođena. Mesto zločina bilo je loše obezbeđeno: kroz podrum je prodefilovalo mnogo osoba, a građani su videli da policajci koji su ostavljeni da obezbeđuju zgradu spavaju u kolima. Porodici ubijene Aleksandre, koja odbija da se pomiri s činjenicom da ubica nije nađen, rečeno je da nije bilo moguće uzeti otiske prstiju s prekidača za struju, ni sa Aleksandrinih čizmica od velura.

Od njenog odlaska u prodavnicu do otkrića ubistva i dolaska Hitne pomoći i policije prošlo je najviše pola sata. Bilo je vremena i da se blokiraju izlazi iz grada.

Pošto svi članovi porodice Petrović imaju i francusko državljanstvo, tri dana posle zločina francuska ambasada ponudila je srpskoj policiji usluge kriminalističke laboratorije u Lionu. Ali tek posle tri godine policija je pristala da pošalje jaknu i ostatke druge odeće. Iz Liona je stigao odgovor da su tragovi uništeni. Slično je bilo i kad su roditelji uspeli nekako da uđu u trag Aleksandrinim čizmama - ispostavilo se da ni taj dokazni materijal nije adekvatno čuvan.

Iako je i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović u predizbornoj kampanji, na mitingu u Priboju, poručio da će zločin biti rešen, istraga se do danas nije makla s mrtve tačke.

5. Milica Barašin: Tajna crne limuzine

Devojka iz Subotice ubijena je 7. oktobra 2010, a policija nije uspela da otkrije ubicu već šest godina

Svetlana Simendić vraćala se 7. oktobra 2010. uveče kući u subotičkom naselju Zorka. Put delom vodi uz prugu, kroz šumarak, i nije osvetljen. Kad je bila nadomak kuće, uz stazu je primetila snopove svetla iz baterijskih lampi i policijske automobile. Samo je ubrzala korak i produžila.

Policijska svetla

Kod kuće je zatekla roditelje, ali ne i šesnaestogodišnju ćerku Milicu. Devojčica prethodnih nedelju dana zbog prehlade nije išla u školu i Slavica je bila ljuta što je sada izašla. Pozvala ju je telefonom, zatim poslala i SMS, ali odgovora nije bilo. Besna, u pidžami, ogrnuta, izašla je na put pred kuću da je sačeka i očita joj bukvicu. Ali umesto ćerke, naišao je policajac da joj kaže da je Milica mrtva i da je ubijena tamo gde je Svetlana primetila policijska svetla. Milica Barašin doselila se s majkom, bakom i dedom u Suboticu iz Sombora nekoliko godina ranije. Brzo je našla prijatelje u novom gradu, gde se upisala u Srednju hemijsku školu. Plenila je svojom pojavom i lepotom.

Majka joj nije dozvoljavala da u gradu ostaje do kasno uveče, pa se Milica tako i uoči ubistva telefonom javila baki oko 21 sat da je pošla kući kako bi stigla pre nego što majka dođe s posla da svi zajedno večeraju.

Naselje Zorka nalazi se na periferiji Subotice i do njega se stiže pomenutim poljskim putem uz prugu ka Somboru. Miličini drugovi i drugarice divili su joj se što se po mraku sama vraća tuda, a ona im je uzvraćala da se ne boji i da joj niko ništa neće. Gotovo nikada nije išla taksijem iako je kraj izuzetno mračan i drveće oko pruge često izgleda sablasno. Tog 7. oktobra uveče ubica je devojčici najverovatnije prišao s leđa, a ona ga zbog MP3 plejera nije čula. Velikim sečivom naneo joj ubode u grudni koš i gotovo sasvim prerezao vrat. Devojčica se borila s ubicom, o čemu svedoče i rane na prstima leve ruke - kažiprst joj je bio odsečen, a na još dva prsta imala je posekotine.

Preneo telo

Iz činjenice da se u blizini mesta zločina nalaze kuće, a da njihovi stanari ništa nisu primetili, niti čuli dozivanje u pomoć, izveden je zaključak da je devojčica ubijena na drugom mestu, a da je zločinac njen leš ostavio 50 metara od kuće u kojoj je Milica živela.

U noći posle ubistva policija je na informativni razgovor privela tridesetak muškaraca koji su na neki način pripadali krugu u kojem se Milica kretala, ali su odmah oslobođeni, osim mladića s kojim se zabavljala i njegovog brata blizanca. Posle ispitivanja na poligrafu, i oni su oslobođeni.

I Miličin dečko i njena baka u istrazi su izjavili da im je ubijena devojka nekoliko dana pred smrt ispričala da je pred nju iz velikog crnog automobila sa zatamnjenim staklima izašao stariji muškarac i da joj je rekao da je prati, da zna gde živi, koji auto vozi njen dečko i da mora biti njegova. Do danas nije pronađen ni on ni neko drugi ko bi bio osumnjičen za ubistvo šesnaestogodišnje Milice Barašin.
6. Ðorđe Andrejić: Dečak koji je nestao

Dečak iz Majilovca nestao je 22. jula 2010, a njegova majka Marina osuđena je za ubistvo, ali je zatim oslobođena

Ðorđe Andrejić (13) pošao je s majkom Marinom (38) iz kuće u selu Majilovcu 22. jula 2010. da joj pomogne u branju boranje. Tri dana kasnije Marina se sama vratila u selo, a Ðorđa niko više nije video.

Presuda i oslobođenje

Marina je osuđena na 20 godina robije. Prema optužnici, majka i sin usput su zalutali. „Na zaravni je“, stoji u optužnici, „primetila putanju i tražila od Ðorđa da krene njom kako bi našao put do sela, ali je sin nije poslušao. Rekao je majci da se plaši jer je već padao mrak. U ubeđivanju da krene tim putem, Marina ga je udarila drvenom držaljkom motike u zadnji deo vrata i glave, od čega je prvo pokleknuo, a potom se srušio na zemlju. Marina je podigla sina i nosila ga do ivice bagremara i pošto nije davao znake života, položila ga je leđima okrenutim ka zemlji, prekrila granjem i ostavila. Tu noć prespavala je tu u blizini. Krenula je po ataru kako bi pronašla put do kuće. Tek 24. jula, oko devet sati ujutro, izašla je na asfaltni put...“ Policija, međutim, nije pronašla telo. U novembru, na samo tri i po metra od poljskog puta, nađena je lobanja dečaka, isprana u izbeljivaču kako bi se odstanili tragovi DNK. Veštaci nisu mogli da utvrde kome pripada, kao ni uzrok smrti. Veštaci su na sudu potvrdili da se „usled truležnih promena na lešu javljaju neprijatni mirisi koji se osećaju na velikom prostoru“ - odnosno, da je lobanju neko tu naknadno ostavio. Apelacioni sud 2012. pravosnažno je oslobodio Marinu Andrejić optužbe za ubistvo.

Rasejana

Posle toga, u ispovesti datoj medijima, Marina je iznela svoju verziju priče. Zbog muža alkoholičara je decu vodila sa sobom kad je išla na poljske radove. Problemi u porodici doveli su do toga da je postala rasejana. „Psihički nisam bila tu, bila sam na drugoj strani.“ Prema njenim rečima, desilo se ono što je opisano u optužnici, ali je kraj lutanja, prema Marini, bio drugačiji. Kaže da su uveče stigli do nekakve staze i da je Ðorđe krenuo napred da ispita kuda ona vodi - i da ga više nije videla. Ona nije imala snage da se pomeri i tek posle tri dana je izašla na asfaltni put za Majilovac. Marina tvrdi da je njeno prvobitno priznanje zločina iznuđeno, da su joj policajci pretili oduzimanjem ćerke i da su je primorali da kleči pred sinovljevom fotografijom. Nekoliko meseci posle Ðorđevog nestanka njegov otac je preminuo. On je bio uveren u Marininu nevinost. Ćerku, godinu dana mlađu od Ðorđa, uzeli su stričevi. Marina je u zatvoru provela 703 dana. Sada traži starateljstvo nad ćerkom. Uverena je da je Ðorđa neko odveo u Italiju ili Austriju i da će se jednom javiti.

7. Teodor Gaćeša: Opasan biznis

Suvlasnik „Pink taksija“ ubijen je 22. maja 2015. na Paliluli. Poznato je samo da je jedan od dvojice napadača nosio belu duksericu

Dvojica napadača 22. maja 2015, usred dana, oko 15.30, sa dva metka iz pištolja u leđa i dva u glavu, u Kozarčevoj ulici na beogradskoj Paliluli, usmrtila su suvlasnika „Pink taksija“ Teodora Gaćešu (49). Jedan od napadača nosio je belu duksericu.

Osveta

Sam čin ubistva niko nije video. Meštani Kozarčeve nisu čuli pucnje, a uzbunili su se kad je čovek koji je naišao na Gaćešino beživotno telo povikao: „Brzo, pomozite, pomozite, čovek leži!“ Na lice mesta brzo je stigla i poznanica ubijenog, koja je bila u drugom stanju. Odmah po dolasku na mesto zločina pozlilo joj je. Prema agenciji Tanjug, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović 23. maja 2015. izjavio je: „Imamo neke pravce rada i očevica tog krivičnog dela. Ne bih da govorim dalje da ne bih ugrozio i očevica i istragu. Beogradska policija na tome intenzivno radi i verujem da ćemo uskoro imati rezultate...“ Istraga, međutim, nije odmakla dalje od početka.

Teodor Gaćeša ubio je 15. maja 2000. Ljubomira Negra (43). Njih dvojica uputila su se iz centrale „Pink taksija“ Negrovim „audijem 80“ u Kaluđericu, gde je Gaćeša živeo. Gaćeša, koga je Negro duže vreme maltretirao i reketirao, ušao je u kuću. Ali umesto da izađe s novcem, Teodor Gaćeša pojavio se s pištoljem u ruci. Ispalio je u Negra nekoliko hitaca. Ranjeni Negro je uspeo da pokrene vozilo, ali se posle stotinak metara zakucao u drvo. Tu je i preminuo. Teodor Gaćeša tada je pozvao policiju. Zbog ovog ubistva nekoliko godina proveo je u zatvoru. Osveta Negrovih prijatelja navođena je kao mogući motiv za ubistvo Teodora Gaćeše. Drugi pravac u kojem je istraga išla bilo je Gaćešino angažovanje u regulaciji taksi službe u Beogradu.

Nestanak partnera

Ubijeni je s prijateljima 1994. osnovao udruženje „Pink taksi“, koje je s vremenom, sa 1.500 članova, postalo najbrojnije u Beogradu. Kao suvlasnik uvek se nalazio među predstavnicima taksista kad su pregovarali o ceni taksi usluga, ali i o dozvolama za rad. Zalagao se za ograničenje broja taksista u Beogradu, što je nailazilo na žestok otpor taksista koji su smatrali da im se tako uskraćuje ustavno pravo na slobodu preduzetništva, pa su zbog protestovali.

Tezu da su poslovi „Pink taksija“ razlog Gaćešinog ubistva potvrđuje i sudbina njegovog poslovnog partnera, drugog suvlasnika ovog udruženja, Miroslava Rankovića. On je poslednji put viđen živ 12. aprila ove godine u svom sivom „mercedesu“. Istražni organi od tada nisu uspeli da mu uđu u trag. Od tada - tišina.