AUTORSKI TEKST AJE JUNG ZA KURIR: Teatar posle korone više neće biti isti

Razmišljam ovih dana o čuvenoj rečenici britanskog glumca Aleka Ginisa da je „bolje igrati predstavu pred praznim stolicama nego pred ljudima praznog lica“. Distanciranje, razmak ili rastojanje su ključne reči. Entoni Fauči i Kristijan Drosten, uz druge svetske stručnjake, apeluju da se građani pridržavaju rastojanja.

Uz strože ili blaže mere, pozorišne sale će se otvoriti. To se već desilo u Južnoj Koreji. Maske, merenje temperature, prolazak kroz komore, dezinfekcija ruku i obuće. Sličnu mehanizaciju ovih dana zahtevaju teatri Vest Enda i Brodveja, pozorišta u Atini, Rimu, Berlinu... Jer, u pitanju su uglavnom privatni teatri, koji neće opstati ako ostanu zatvoreni, a ni ukoliko prate plan sedenja koji predlaže Izraelska filharmonija, gde se praktično koristi 20 odsto kapaciteta sale. U državama u kojima su pozorišta uglavnom na budžetu države ili grada ne postoji ta vrsta pritiska. Jer, ako plata stiže, biće da je dovoljno.

Ali vratimo se teatru. Pitanje je ko će ući u pozorišnu salu kako bi sa drugim ljudima gledao predstavu. I da li će se predstave izvoditi kao pre? Odgovor je definitivno: ne.

Prvi čin je bio zastrašujući: otkazane produkcije, festivali, zamandaljeni teatri, gubitak zarade, umetnici bez posla... A šta donosi drugi čin u režiji koronavirusa? Sigurno je da će kovid-19 promeniti produkciju, ali i umetnost, na načine koji će postati jasni u godinama koje dolaze. U Italiji, Francuskoj, Grčkoj i Španiji pozorišni radnici se slažu da će ih zima dočekati sa blizu 50 odsto otkazanih produkcija, kao i da će se broj kupljenih karata prepoloviti. Slute da će se mali teatri zatvoriti. Zato ono što traže nije kratkoročna pomoć, već dugoročni plan! Jer izvesno je da ulazimo u ekonomsku i egzistencijalnu krizu, koja će trajati.

Ova pandemija možda dovede do uništenja samoorganizovanog teatra, privatnih produkcija, festivala, koje bi nakon kovitlaca mogle postati lak plen za snažnije organizacije, sposobne da preuzmu kormilo u tržišnom smislu. Govorimo naravno o svetu, ali i evropskom fenomenu koji će u narednom periodu oblikovati teatar. Jer, šta god države učinile, neće biti dovoljno. Nikada nije bilo, a još manje sada kad su prioriteti promenjeni. Izgleda da je samo Nemačka izuzetak, dok svi ostali traže hitna uputstva za preživljavanje i neke nove marketinške strategije koje će primamiti mlade da podrže teatar. Tamo gde nema mladih, a u Srbiji su jasno odsutni, nevesela je budućnost. Zato bi kriza trebalo da natera pozorišne stvaraoce da duboko razmisle o statusu i budućnosti čitave oblasti.

Naročito o njenoj povezanosti sa novim tehnologijama i načinima komunikacije. I uopšte, o povezanosti Srbije sa svetom kad je u pitanju dramski teatar, opera, balet, savremena igra... Želim da verujem da je činjenično stanje i kod nas promenljivo kako u ekonomskom, tako i u estetskom smislu. Možda je samo vreme da kolektivno poverujemo da se prilike u životu, kao i u umetnosti, moraju stvarati, a ne očekivati. U međuvremenu će se već pokazati da je strah da će korona ubiti žive predstave - neosnovan. Prethodne krize, koje uključuju i Drugi svetski rat, uče nas da sledi trenutak kada će ljudi čeznuti da se okupe u mraku da bi se nasmejali, otkrili nove istine, čuli priče bliske i daleke, analizirali tugu, pronašli nadu... Zato se treba pripremiti za stara i nova, a zainteresovana lica, za popunjene stolice, za treći čin! I oprati prozore! Bar kada je nacionalni teatar u pitanju.