Svaki drugi građanin Srbije smatra da danas nije pametno govoriti istinu, a osam od deset ispitanika smatra da je Srbiji u upravljanju potrebna čvrsta ruka. To je jedno pretpolitičko stanje, predržavno stanje, gde je država suspendovana ili je tek u nastajanju“, tim je rečima prokomentarisao rezultate nedavnog istraživanja javnog mnjenja Zoran Gavrilović, jedan od mojih glavnih konkurenata u biznisu džaba krečenja.

Nemoguće je, naravno, empirijski dokazati, ali sam 100% siguran da stvar „na terenu“ verovatno stoji gore i da u „uzorku“ ima popriličan broj foliranata koji ispitivaču kažu da je pametnije govoriti istinu, a ne misle tako, a još sam sigurniji - otprilike 110 % - da bi rezultati bili isti da je pomenuto istraživanje sprovedeno 1821. ili 1921. i da će, ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera, biti isti i 3021.

Budući da je moja neznatnost onaj „svaki drugi“ koji smatra da je pametnije govoriti istinu, reći ću da je s takvom populacijom, koja bez prisile smatra tako kako smatra, Srbija moguća sa­mo kao pre­t­po­li­ti­č­ka dr­ža­va.

S dru­ge stra­ne, spa­dam me­đu onih osam od de­set ispi­ta­ni­ka ko­ji mi­sle da je Sr­bi­ji u upra­vlja­nju doi­sta po­tre­b­na čvr­sta ru­ka - ovo će za­ce­lo iza­zva­ti la­vi­nu ibre­te­ni­ja slo­bo­da­ra iz Eu­ro­ma­ha­le i kru­go­va dvo­j­ke - uz na­po­me­nu da mi­slim na čvr­stu ru­ku za­ko­na i in­sti­tu­ci­ja, a ne „čvr­stu ru­ku“ ovog ili onog dr­ža­vo­tvor­nog ka­ba­da­hi­je, ko­ja ni­ka­da ni­je čvr­sta ko­li­ko izgle­da, jer da je­ste, ne bi „dve tre­ći­ne anomičnih građana smatralo da se u Srbiji prava i interesi mogu ostvariti na nelegalan i nekažnjiv način“ (takođe Z. Gavrilović).

U takvoj postavci stvari snažna politička volja, veliki politički talenat, pa čak ni vlažni san beogradskih usedelica - politička „neukaljanost“ - nisu ni od kakve pomoći. Nikada u stvari Srbiji nije manjkalo talentovanih političara, ali džaba im i volja i talenat, osam od devet Srba naprosto ne želi istinu, legalnost, odgovornost i kažnjivost. Pa ti pravi pravnu državu.

Da bismo ilustrovali gornju tezu, danas ćemo se pozabaviti nako dijametralno suprotnim u suštini veoma sličnim sudbinama dvojice najtalentovanijih srpskih političara „ikada“ - Vojislava Šešelja i Čede Jovanovića.

Šešelj je, recimo, imao sve kvalitete političara velikog formata - političku strast, poznavanje političke filozofije, britku inteligenciju, odvažnost, lukavost (ju, ju, ju, euroglasovi iz offa) - ali je znajući s kakvim će narodom imati posla ispravno procenio da će, ukoliko se opredeli za liberalno-demokratsku politiku, džaba krečiti, a možda i bez glave ostati i zato je svoju politiku skrojio po meri naroda brzog na zlo, hitrog na grabež, nesklonog istini, a sklonog nelegalnosti. Treba li uopšte reći da su i Šešelj i narod prošli ko bosi po trnju. Šešelj, istina, (finansijski) malčice bolje od naroda, ali je ipak završio kao klovn u proseravaonici klovna Marića. Prekardaših. O Čedi Šešelju, pardon, Jovanoviću, čitajte u sutrašnjem broju.