ALEKSANDRA JERKOV: Čije su naše vakcine?

Najpre treba reći da je to sjajno. Ako je ikada postojalo vreme kada treba da budemo solidarni, ne samo kao država nego pre svega kao ljudi, to je ovo vreme. Baš kao što je svetska pandemija ogolila sve ono loše što je u čovečanstvu postojalo, isto tako nas je primorala da ponovo počnemo da cenimo osnovne ljudske i čovečanske vrednosti, kao što su solidarnost, dobrota, zajednička borba i suprotstavljanje zlu. Nije ovo nikakva utakmica u kojoj se samo beleži ko će za sebe pribaviti najviše opreme, lekova ili vakcina. Ovo je borba u kojoj niko ne može pobediti ukoliko ne pobedimo svi. Bilo bi dobro i korisno da sve države regiona imaju odgovorne političare na vlasti koji žele da pomognu, prihvate pomoć, da shvate da smo u ovome zajedno i da ćemo svi biti poraženi sve i da svi osim jednog ne pobedimo.

Daleko od toga da je proces vakcinacije bez mana i propusta. Od ranije najavljivanog, pa nikada realizovanog, plana prioritetnih grupa, koji je, čini se, nekoliko puta započet, nikada objavljen, više puta napuštan da bi se na njega ponovo vraćalo, otvorenih poziva da se građani bez zakazivanja i reda pojave na mestima za vakcinaciju, pa sve do konfuzije oko toga ko će primiti koju vakcinu i, najopasnije od svega, ko na vakcinu ima pravo. Treba i moraju da se vakcinišu svi. Nikome vakcinu nije obezbedio ili dodelio neko lično i niko ne treba da bude zahvalan nijednoj ličnosti na tome što je primio ili primila vakcinu, ponajmanje da se nekome prebacuje što je primio vakcinu, a kritički govori o vlasti ili tome slično. Vakcine nisu privatno vlasništvo, pravo na vakcinu jeste naše pravo, a kao što sam na početku rekla, trenutno je i privilegija koju nemaju građani mnogo bogatijih i razvijenijih zemalja.