FAMOZNO SVETISLAV BASARA: 90 minuta
Što je čovek dalje od Srbije, neke stvari bolje vidi. Na dan, recimo, Đinđićevog streljanja, 12. marta 2003. godine, bio sam u Nikoziji, 1.600 km daleko od Beograda. A evo šta sam video. Bog zna šta bih video da sam bio u Buenos Ajresu.
Video sam ono što se u Srbiji nije videlo, da bi se - nakon što je to video ceo svet - videlo sa povelikim zakašnjenjem, od - u datom slučaju - naslovnih devedeset minuta.
Tog dana, nešto iza podneva, primio sam (privatni, da ne bude zabune) telefonski poziv iz Beograda: „Pucali na Đinđića“. Ko pucao? Kad? Kako? Gde? Je li Đinđić živ? - to sagovornik nije znao da kaže. Momentalno sam, jedan za drugim, okrenuo brojeve mobilnih telefona nekolicine ministara iz Vlade Srbije koje sam imao u memoriji. Svi su bili zauzeti. Neki isključeni. Onda mi je sinulo - CNN. Uključio sam televizor. Na CNN-u je vest o atentatu (ja uvek kažem javnom streljanju) na premijera Srbije već bila globalni Breaking News. Po takozvanom kajronu su promicale trenutno dostupne informacije, davno je to bilo, hronološki sled se zamutio, ali smem se zakleti da je prošlo najviše dvadeset pet minuta od Zmijinog pucnja do trenutka kada je ekipa CNN-a počela da izveštava sa lica mesta.
Iako sam intuitivno dobro znao da na satelitskim kanalima srbijanskih televizora neću videti ono što nisam ni video, ipak sam se - da bih potvrdio intuiciju - sa CNN-a prebacio na RTS 1, pa na još nekoliko dostupnih kanala. A evo šta sam video umesto onoga što se moralo (a nije smelo) videti: Video sam spletove narodnih pesama i igara rke-koke, opa-cupa, ubuđale reprize tupoumnih serija, reklame za šerpe, lonce i poklopce, da ne nabrajam, sve, ukratko, ono što i ovoga trenutka možete videti ako uključite televizor. Ništa se tu ne menja. (Btw, prvi sekretar ambasade je sve to vreme pokušavao da dobije nekog u MIP-u. Džaba.)
Vratio sam se na CNN, s vremena na vreme svraćajući na RTS, čisto da vidim koliko će mu vremena trebati da obavesti Srpski Narod i Senat da je Đinđić ubijen. Trebalo mu je naslovnih 90 minuta da bi - po principu postupnog informisanja iz vica u kome se mačka penje na krov i šeta - „pustio“ stidljivu vest da je „pucano na premijera“. Đinđić se u to vreme već bio ohladio. Da li su srpski mediji kasnili zbog sveopšte šokiranosti? Jesu qwrz. Kasnili su zbog straha za sopstvene guzice, iz predostrožnosti, da ne bi kukuriknuli pre svitanja. Čekali su da vide ko će preuzeti vlast i ko će ubuduće deliti plate - sticajem pukih okolnosti vlast (privremeno) nisu preuzeli oni koji su naredili streljanje - i ko će stisnuti muda da „odobri“ vest o pucnjavi i Đinđićevoj smrti. Čekalo se, u stvari, da se stekne famozna politička volja da bi se pogledalo u oči realnosti. Koja se, sekund posle Zmijinog pucnja, stala sunovraćati u „ovo što nikada ovako nije bilo“. Jedini tračak nade u toj pomrčini ostavio je gest Bebe Popovića, koji je Koštunicu i njegove mudžahedine-i-srbohalk ispičkarao i najurio sa Novog groblja.
SKANDAL! HRT POZVAO NA UBISTVO VUČIĆA! Traže obaranje predsedničkog aviona iznad Beograda, poslanici Evropskog parlamenta se SMEJU U STUDIJU