VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Običan vam čovek piše

Obično bih tada svakom rekao da ispred mene pozove Aleksandra Vučića da mi to lično kaže, pa pošto dotični to ne učini, iste sekunde bih s njim prekidao svaku dalju komunikaciju. Te rečenice i uopšte takvo shvatanje kod ogromnog dela mojih poznanika najpre sam prezirao, jer ja nemam šefa. Ukoliko govorimo o Aleksandru Vučiću, on je prvi koji ne podnosi šefovanje i uvek se trudi da čuje svačije mišljenje i da zajednički sa svima donosi odluke. Nesporno, on jeste lider, normalno je da se njegovo viđenje situacije najviše uvažava, jer stoji na brdu i ima najbolje vidike, ali kao neko ko je odlično izučio šta su ključne osobine kvalitetnih lidera odlično je razumeo da saradnici žele da im se čuje mišljenje bez obzira na to da li će ono na kraju biti prihvaćeno ili neće. No, nije to ključni razlog zbog čega ne podnosim pomenute rečenice.

Pre svega, to ogavno shvatanje da su mi svuda sva vrata otvorena zbog višegodišnjeg poznanstva sa aktuelnim predsednikom države uvek mi je išlo na nerve. Gomila šlihtara i najodvratnijih lizoguza, koji mi danas prilaze da se druže samo zato što misle da će nešto preko mene da ostvare. Znam, niko neće prihvatiti koliko prezirem bilo šta što može preko veze da se uradi, jer kod našeg naroda je „preko veze“ postao sastavni deo života. „Ti to možeš da mi središ“, „Imaš tamo čoveka“, „Dovoljan je tvoj poziv“, svaki dan slušam ovo i nemate pojma koliko mi se to gadi. Ne znam kako da nekom objasnim da nemam nigde čoveka, jer me ne interesuje da „imam“ bilo koga bilo gde. Ne mogu nikom ništa da sredim, jer sam vaspitan da poštujem proceduru, da stanem u red, da poštujem zakon, pa kako drugima, tako i meni. Nije dovoljan moj poziv, jer ne želim nikog da zovem. Poenta je što me to ne zanima. Posebno mi idu na nerve kreteni koji tvrde da ja imam strašan uticaj pa, eto, kadriram po stranci, jer niti sam se ikada time bavio, niti me zanima time da se bavim, niti sam aktivan u SNS po bilo kom osnovu osim što ovako nešto napišem na društvenim mrežama.