FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Zvezdan Milošević

Odgledah, dakle, i poslednju epizodu serije „Porodica“ i reći ću isto što je (drugim povodom) rekao Mihiz - serija ima hiljadu mana, ali je vrlo dobra, za razliku od većine ovdašnjih serijalnih uradaka - čast izuzecima - koji imaju samo jednu manu: qwrzu ne valjaju.

Bašibozuk, bagra i brabonjici (svih boja), koji dvesta godina nisu u stanju da uvedu vladavinu zakona, urede državu na teritoriji koju kontrolišu, uspostave suverenitet nad stadionom Marakana i viđenijim savskim splavovima, ne odustaju od pokušaja da uspostave suverenitet na teritorijama stranih država, da ga povrate na teritoriji koja se otcepila zahvaljujući njihovim brljotinama. Ponoviću ono što sam desetinama puta rekao i time navlačio gnev „Bolje Srbije“, ne stičući pritom, Bogu hvala, simpatije one Miloševićeve. Osim možda komandne - nedokazive, jer, kako se poverio Miri, „ništa nije potpisivao“ - Milošević ne snosi nikakvu drugu odgovornost za užase devedesetih. Kao u obrnutom slučaju Ostapa Ibrahimoviča Bendera, Miloševićev je bio samo benzin, ideje su bile „njihove“. Čije? Eh, čije, Smrdljive beogradske nacionalističke čaršije neraskidivo i nesliveno povezane sa klerikalnim delovima SPC.

Milošević je mračnih devedesetih za Čaršiju bio ono što joj je 2003. bio Zvezdan Jovanović, dakle pucač, bik veselnik, koji će staviti glavu u torbu (na kraju je i izgubiti) i ostvariti njene vlažne snove o „velikoj Srbiji“, posle čega će Čaršilije pokupiti kajmak, a Slobu Slobodu otpraviti u Hag da robija umesto njih, kao što je umesto njih žario i palio.

Možda pre nego Slobu, te godine trebalo je apsiti Koštunicu, ali to je bila nemoguća misija. Da bi se to učinilo, MUP Srbije je morao imati jedinicu za prevenciju budućih zločina, poput one iz filma „Minority Report“. Sve i da je imao takvu jedinicu, opet ništa ne bi mogao učiniti jer je uapsiti Koštunici 2001. bilo isto tako nemoguća misija kao uapsiti Miloševića 1998. Što reče Sv. Avgustin: Ko razume razume, ko ne razume šta da mu radim.