FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Uapsivost i neuapsivost

Već izvesno vreme ne gledam „Utiske nedelje“ - nađem nedeljom uveče neki bolji način da se dosađujem - ali kad se prekjuče obavestih da će Olivera Bećković u studio privesti, sleva nadesno, Borisa Tadića, Čedu Čupića i Sinišu Kovačevića, pomislih da će to biti must see.

Da je, recimo, Luftwaffe porušila i popalila Beograd onoliko koliko ga je u znak odmazde za proglašenje nezavisnosti Prištine po Koštuničinom naređenju razrušila i popalila razularena rulja - a šteta je bila jedva trostruko manja od štete napravljene u bombardovanju iz 1941 - nacionalni pjesnici i mrsomudi bi do neba zapomagali nad nepravdom nad golorukim srpskim narodom.

Ovako - nikom ništa. Saučesnik u paljevini, napred pomenuti Tadić, tog dana nije bio na mestu zločina - bio je u zvaničnoj i prijateljskoj poseti Ruritaniji - ali je dobro znao šta se iza brda valja. Znali su i vrapci i opet - nikom ništa.

Vratimo se dalje u prošlost. Kad je tokom vanrednog stanja i akcije „Sablja“ istraga dospela u nepristojnu blizinu Koštuničinog kabineta i kad se Voji osmehnulo apšenje, srebroljubivi ambasadori nekih stranih država su - kao što to i inače rade u banana republikama - izvršili pritisak na vladu da od hapšenja odustane i da promptno ukine vanredno stanje.

Bez Đinđića, koji je bio u grobu, članovi vlade Srbije su - čast retkim izuzecima - bili upravo onakvi kakvim su prikazani u seriji „Porodica“ - grupica smušenih zgubidana u „Kluzovim“ odelima, koji su naseli na dubaru i legli na rudu. Đinđić, pretpostavljam, ne bi podlegao tim pritiscima, ali, podsetimo se, on je i ubijen upravo zato da ne bi bio u stanju da istraži okolnosti pod kojima je streljan.

Nije to bio kraj neuspesima Koštuničinog apšenja. Kada je pre izvesnog vremena neki istražni kadija pod neistraženim okolnostima stisnuo muda i Koštunici uputio stidljiv poziv na informativni razgovor o okolnostima na ubistvo Zorana Đinđića, Koštunica se iz stanja permanentne kliničke smrti privremeno vratio u klinički život i alarmirao svoje pobočnike, zanosače muda i - nadasve - nacionalne intelektualce - čiji broj varira između 93 i 212, ne sećam se koliko ih je tada bilo - koji su, pazi sad, potpisali peticiju protiv same ideje da bi se građanin Koštunica smeo pozvati pred državnu instituciju.

Tadić - koji je u to vreme bio moćan koliko Vučić danas - dupetom nije mrdnuo da spreči mini državni udar. Za kraj dve poruke za dva predsednika, bivšeg i sadašnjeg. Poruka 1: Vučiću, kad kažem „udri“, mislim na pendrek, ne na Atlagića i televizije. Poruka 2: Tadiću, jedi govna.