FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Poluraspad srpskog (polu)sveta

Moja neznatnost je svojevremeno, iz ličnih razloga - koje nije dužna da podeli s javnošću - priželjkivala da Crna Gora ostane u državnoj, makar i labavoj zajednici sa Srbijom. Ne samo iz sentimentalnih nego i iz pragmatičnih razloga.

Stvar stoji ovako: ako su Koštunica i Bećković PROTIV nečeg (bilo čega), ako hoćeš „pametno da prelomiš“, budi ZA. I obratno. Tu greške nema. Ta dva dilbera - seljačke varijante Frankovog generala Miljana Astraja - žive od tuđih smrti i propasti. Ali nije to bilo sve. Blizak mi je bio i koncept građanske države, sekularna forma antipopulističke ideje monarhije koja se zasniva na časti i ličnoj odanosti suverenu.

U građanskoj državi građani su odgovorni isključivo prema drugim građanima i državi, ali ne i prema „narodu“, tj. plemenu, čije ingerencije po pravilu preuzimaju narodni pjesnici, narodni komesari, narodni lopovi i narodni jurodivci, a sve se završava pred narodnim kuhinjama.

Crna Gora je 2006. većinski prelomila pametno, ali se narodni pjesnici, komesari, lopovi i jurodivci diljem srpskog sveta nisu s tim pomirili. Bilo je predvidivo da se srpski polusvet s time neće pomiriti na isti način na koji se i inače ne miri sa bilo kojom realnošću, naročito kad zapreti da će krenuti u dobrom smeru.

Kao što su krajem osamdesetih diljem eks-Ju pronosili svetačke ćivote u nadi da će Sveti Sava poslušati njihovu (seljačko-političku), a ne Božju volju - i time posle deset prizvali užareno ugljevlje s neba - tako su onomad u istoj nadi i s istim ciljem zloupotrebili litije i Sv. Vasilija Ostroškog. Kakva će kazna uslediti, ostaje da se vidi, a već se pomalo i nazire.

Istog momenta kad su se trijumfalnom pobedom od jednog poslanika više uspentrali na vlast, crnogorski serpstvujušći su sledeći Ćosićev aksiom sve što su dobili u ratu ubrzano počeli da gube u miru. Brzini poluraspada znatno je doprinelo opravdano odsustvo - smrtni slučaj - mitropolita Amfilohija, valjda jedine osobe koja je bila u stanju da drži na kakvom-takvom okupu rogove u vreći, neopozivo razdvojene niskim strastima, ličnim interesima, labavo povezane srpstvom. Na vetrometini - vojkojebina je možda bolja reč - ostao je hristočežnjivi Krivokapić, koji nije u stanju da na okupu drži samog sebe, kamoli državu, makar ona bila mala kao Crna Gora. U jednoj su stvari, međutim, zajebali. Crnogorci nisu srbijanska raja, a Milo nije Tadić.