ALEKSANDRA JERKOV: Da li (treba da) se plašimo rata?

Navodi medija o postojanju „non-pejpera“ koji je slovenački premijer Janez Janša uputio u Brisel, u kom govori o viziji slovenačkog državnog vrha o odvršetku raspada Jugoslavije podelom Bosne i Hercegovine po etničkim linijama, dodatno su uzburkali strasti u regionu i probudili stare strahove, podele i duhove za koje se verovalo da su ostali za nama.

Sama činjenica da se ovih dana u regionu ponovo sa strahom šapuće o mogućem sukobu je poražavajuća. Sećanja su još sveža, rane još uvek otvorene, a oni koji vode naše države nisu učinili apsolutno ništa da bismo mogli da nastavimo dalje, ni pojedinačno ni zajedno. Upravo suprotno, oni žive od konstantnih sukoba, to njihove politike čini „aktuelnima“, a njih održava na vlasti ili im omogućava da na vlast dođu. Nemaju građanima i građankama da ponude ništa osim tenzija, sukoba, podela i mržnje. Nemaju šta da obećaju, zbog toga prete i plaše.

Lakše je graditi politiku i mobilisati birače držeći ih u strahu i postavljati se kao njihov zaštitnik od mrskog neprijatelja, nego ponuditi bolju budućnost, viziju i saradnju s onima koji su slični i najbliži. Lakše je uvek imati potencijalni sukob koji u svakom momentu i po potrebi može da eskalira, nego graditi mir, saradnju i budućnost na zdravim osnovama. Ovo drugo zahteva posvećen rad i ozbiljnost, za prvu varijantu su dovoljne teške reči, zapaljivi govori i jeftini fabrikovani sukobi.

Ljudi se plaše jer vide da nismo daleko odmakli, plaše se jer vide da su i politike, a često i ljudi koji ih vode, potpuno isti kao i onda kada su se ratovi vodili, ljudi ginuli, a mi svi gubili sve što smo imali, očekivali i sanjali. Plaše se jer im je jasno da rata više ne sme biti, ali nisu potpuno sigurni da i ne može.