Nastavljamo serijal „Priče o političarima“. Ima političara - danas su takvi doduše retki svuda u svetu, a naročito u Srbiji - za koje je politika smisao života, primarni poziv i strast. Za takve je manje-više nevažno da li su (trenutno) na vlasti ili u opoziciji, u stvari oni najbolji među njima daju od sebe najbolje (ali i najgore) tek kad su u opoziciji.

Sa druge strane ima političara (takvih je najviše, ali čak i među njima se nađe poneki sposoban) kojima politika nije ni poziv, ni strast, nego sredstvo za proizvodnju, preki put kojim (nekažnjeno) stižu do mračnih predmeta svojih želja, na prvom mestu leba bez motike, lakog keša, društvenog uticaja i - last but not least - mindže.

Šešelj, recimo, i Vučić spadaju u prvu grupu političara za koje je politika životna strast. Tonga, međutim, Nikolić - iako se vinuo visoko u radikalnom svetu, iako je glumatao da to nije tako - spada u drugu grupu. Čovek je naprosto, blagovremeno dokonao da će mu epizodno bavljenje politikom obezbediti standard i društveni status o kome nije mogao ni sanjati u čemernim kragujevačkim danima. I koliko vidimo, u potpunosti je uspeo u tome.

U Tonginu zgubidansku političku sortu spadaju, između ostalih, Ðilas (Dragan, ne Milovan) i Jeremić (Guzijan, ne Vuk). I jedan i drugi su se uključili u napredni pokret tek kad je to postalo unosno. Ðilas, čini mi se, tek 2004, a Jeremić, Jeremić je ušao u politiku tako što je vojni rok služio kao posilni i zanosač muda tadašnjeg militarnog popečitelja Tadića. I jedan i drugi su - pojma nemajući o političkoj teoriji i (još manje) praksi - zahvaljujući statiranju u politici, napravili vrlo dobre poslovne kombinacije, s tim što je Ðilas nešto ipak radio i prodavao, za razliku od Guzijana, koji je sve vreme prodavao (i nastavio da prodaje) muda umesto bubrega i još preti revanšizmom.

Sada vam je valjda malo jasnije zašto su mi Šešelj i Vučić - uprkos snažnom ličnom animozitetu prema njihovim (para)politikama - simpatičniji od Ðilasa i Jeremića, tim pre što bi rezultati (i posledice) njihovog eventualnog uspentravanja na vlast biti istovetni, ako ne i gori od rezultata (i posledica) vlasti neoradikala.

Ako vam je to jasno, biće vam jasno i zašto mi je - uprkos kulturološkoj provaliji koja nas razdvaja - DM, recimo, Palma simpatičniji od preambiciozne i pretenciozne Marinike Tepić, koja je iz petnih žila zapela da jednu lošu politiku strmopizdi i zameni nepostojećom.

Takav kakav je, prostodušan i prost, čovek bez duplog dna, DM Palma je školski primer srpskog političara iz niskih poslovnih i seksualnih pobuda. Uklonimo li naslage foliranja, prenemaganja, proseravanja, palamuđenja, laganja, mašćenja i površne obrazovanosti, videćemo da se u više nego ubedljivoj većini srpski političara krije po jedan DM Palma, u dubini duše možda i pokvareniji od jagodinskog kmeta. Da nije tako, zar bi mu svi do jednog dolazili na žurke nad kojima se sada zgražavaju.