REDAKCIJA KURIRA: Pediculosis pubis

Nije ona kriva, mi smo!

Podigli smo kamen i bube su izmilele na sunce. Mi smo ih pustili...

Ranije se znalo, da bi o tebi pisale novine, morao si nečim da to zaslužiš: da si predsednik opštine, da si odgajio najveću bundevu, da si najbolji u školi... ili osvajač medalje na krosu. Taj primerak Novosti, Ekspresa ili Politike posle se čuvao na dnu fioke, zajedno sa školskom diplomom i poveljom o zakletvi datoj u JNA i pažljivo rasklapao samo pred važnim gostima. Naravno, ovim se ne kaže da nekad nije bilo prostitutki, džeparoša i besposličara koji su živeli od nedostatka dokaza! Nego šta da ih je bilo, svako društvo od Adama i Eve do danas i u svakom kutku ove naše planete imalo je svoj šljam, ali u novinama im se znalo mesto: crna hronika!

Jednog jutra smo se, međutim, probudili, a njih je - neka stidljiviji čitaoci oproste na poređenju - bilo kao stidnih vaši, svuda! Naknadna rekonstrukcija pokazala je postojanje dva pravca infiltracije beznačajnih likova u naše medije.

Jedan je izmišljen da bi se opravdalo objavljivanje razgolićene devojke na naslovnoj strani (golotinja je u ono doba bila deficitarna roba i, kao takva, dizala tiraž) - dotična mlada dama je proglašavana za balerinu i intervjuisana. Šta misli o miru u svetu i koje je njeno omiljeno jelo...

Drugi je vukao poreklo iz čiste zajebancije nekih neodgovornih urednika koji su štampali buncanja blago retardiranih gradskih faca. To je, kao, bila fora...

Zahvaljujući vitalnosti koju poseduje i korov, i devojke, i maloumnici izdržali su i realni i figurativni seks kojima su od urednika bili podvrgavani, uživljavajući se u ulogu medijskih ličnosti.

A onda se - to je onaj trenutak u filmu kad munja udari u laboratoriju ludog naučnika - desio rijaliti, u koji su po kriterijumima seksepila i maloumnosti i birani! Starleta, koja je za jednu naslovnu stranu morala dobro da nažulja kolena pred novinarom ili urednikom, odjednom je postala slavna. Sad su urednici i novinari morali nju da jure!

Sedma sila po pet sati je čekala da prostitutka izađe iz suda i saopšti im šta misli o našem pravnom sistemu. I to ne svima, nego samo novinarima iz redakcija koje su je ispoštovale prilikom izveštavanju o hapšenju na gomili. Ili onima koji je ne slikaju iz ugla koji čini vidljivim njen podvaljak.

Sve više novinara odvajano je da prati ove dizajnerke, denserke (šta god da to znači), pevačice, košarkaše, di-džejeve i „legende devedesetih“, njihove ljubavne i bračne brodolome, abortuse, upale bešike i nervne slomove, a ovi su junaci našeg doba postajali sve bahatiji.

A šljam je prestao da skriva svoju bahatost i elementarnu nekulturu. Sad i biju!

Stvorili smo Frankenštajna! Šta sad da radimo?

Ono što je trebalo uraditi odavno! Ne puštati ih više u medije!

Ograditi ovaj talog društva sanitarnim kordonom ćutanja - oni bez medija ne postoje - i pustiti ga da se osuši i uvene!

Inače ćemo svi da odemo „u mesto rođenja“!

A oni koji tvrde da „narod to voli“, marš u rijaliti! Da i oni najzad budu voljeni...