ALEKSANDRA JERKOV: S.

Čini se da nema roditelja koji ne bi bio ponosan da njegovo dete dobije poziv za Petnicu.

Ovih dana se saznalo da mnoge devojke i devojčice za Petnicu ne vezuju nimalo lepe uspomene. Vezuju ih sećanje na seksualno zlostavljanje, mučnina u stomaku i stalni strah kada se sete svojih iskustava odande, stalni osećaj krivice karakterističan za žrtve seksualnog nasilja jer su ih nasilnici izmanipulisali i ubedili da su one zapravo saučesnice, a ne žrtve.

Osim toga, iz njihovih potresnih ispovesti saznajemo i da su mnoge besne na sebe zbog toga što ono što im se dešavalo, a što je po rečima svih „bilo normalno“ u Petnici, nisu prepoznale kao seksualno nasilje, zbog toga što nisu ranije javno progovorile i upozorile druge i zbog toga što su problem, kada su ga prepoznale i postale ga svesne, pokušale da reše najpre s nadležnima u Petnici. I tu, zapravo, dolazimo do suštine stvari. Ne, nije krivica tih devojčica koje sa 14 ili 15 godina nisu prepoznale da su žrtve seksualnog nasilja. Nasilnici su uvek vešti manipulatori, prevaranti, prestupnici koji mudro, pokvareno i perfidno prilaze svojim žrtvama, posebno ako su mlade. Krivica je isključivo na nasilniku i na onima koji treba da vode računa o njima i koji su istim tim devojčicama, kada su se požalile, odgovorili da se neprihvatljivo ponašanje „više neće ponoviti“ i koji s nasilnikom obave samo jedan razgovor, nakon kog se sve nastavi kao da se ništa i nije desilo.

Deca nastave da se plaše, on nastavi da seksualno maltretira maloletne devojčice, a uprava Petnice nastavi da mirno spava.

Teško je odlučiti da li je manje zlo da su zvaničnici Petnice u intervjuima lagali ili iskreno odgovarali kada su govorili da se od šoka nisu setili da pozovu policiju i obaveste je da s decom radi i manijak koji na silu napija maloletne devojčice i prisiljava ih da se slikaju nage, kada su tvrdili da nisu znali kako treba razgovarati sa osobom koja je prijavila da je u obrazovnoj ustanovi za koju ste vi odgovorni godinama seksualno zlostavljana ili da nisu pretpostavljali da će ih uvrediti poziv da se vrate na mesto na kom su godinama trpele seksualno nasilje, u kojoj je nasilnik i dalje honorarno angažovan uprkos saznanjima uprave o onome šta se dešavalo, i održe predavanje o seksualnom zlostavljanju ili sada dok daju nemušta objašnjenja o tome da nisu prepoznali seksualno nasilje, da su hard-disk s fotografijama žrtava uništili jer su znali da se na njemu nalaze neprimereni materijali i da su verovali da štite žrtve, ili da su mislili da se radi o usamljenim incidentima.

Ukoliko lažu kada ovo govore, gotovo sam sigurna da postoji osnov da i oni krivično odgovaraju zbog toga što su svesno štitili seksualnog predatora.

Ukoliko su iskreni i stvarno su ovako reagovali jer nisu znali, prepoznali i nisu se snašli, to je onda tragedija veća od njihove lične odgovornosti, jer to znači da naši prosvetni radnici, rukovodioci ustanova i oni koji odgovaraju za našu decu ne znaju kako da se ponašaju i šta da rade suočeni sa ovim strahotama. U oba slučaja, ozbiljan razgovor o ovoj temi nam tek predstoji.