FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Resantiman i umetnost
Subota, dan za kulturu, idealan je termin za najvažnije predavanje ovogodišnje letnje škole resantimana, samim tim što je upravo umetnost - počev od književnosti, zaključno s muzikom - odgovorna (ili zaslužna, kako za koga) za puštanje resantimana u promet.
Puštanje resantimana u promet se dogodilo u davno vreme romantizma, koje u Srbiji - koja je u novovekovnoj formi i počela da se rađa u to doba - nikad nije ni prošlo. Nije preterano reći da je Srbija ćerka romantizma, iako danas više liči na babu.
Da, da, romantizam u umetnosti je bio rodno mesto nacionalnih buđenja, oživljavanja paganskih mitova, čeprkanja po prošlosti, idealizovanja trivijalnosti, apoteoze tričarija, maštarija, svakovrsnih bulažnjenja itd.
Sve napred rečeno nimalo ne diskvalifikuje romantizam u umetnosti, koji je - osim što je bio neizbežna etapa u razvoju (neki kažu degradaciji) ljudskog duha - svetu podario i izvanredna dela. Nevolje su počele da nastaju kad se romantizam „prelio“ u politiku, a naročito kad su romantična umetnosti (i umetnici) postali inspiracija, ali i sluge politike.
Uzmimo, recimo, primer iz naše romantične umetničko-političke prošlosti koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji, a čije posledice i dan-danas osećamo. Naši romantični pisci i pesnici iz XIX veka - ne svi, ali svi koji su bili naumili da uspeju u životu - pisali su idilične pesme i traktate o takozvanim seoskim porodičnim zadrugama, u kojima su pod jednim krovom u slozi i veselju živele i po četiri generacije.
Ta idilična slika se prelila u glave ondašnjih (kao i danas vrlo neromantičnih) političara, koji su došli na ideju da po modelu porodične zadruge - čiji je smisao već bio iščileo pred naletom modernizacije i (začetaka) industrijalizacije - ustroje celu tadašnju kneževinu. Tako im odgovaralo. Kome ne bi. U zadruzi se zna: glava porodice, takozvani oco - koji nije nužno morao biti najstariji, ali je morao biti alfa mužjak - bio je sve i svja, pitao se za sve i po nahođenju nagrađivao poslušnu, a kažnjavao nepoćudnu čeljad.
I - viđi vraga - Srbija je po tom modelu i ustrojena. I to je nekako guzeljalo. Viđi sad još većeg vraga - i dan-danas je tako ustrojena. Pa i to nekako guzelja - ima to guzeljanje čak i svojih prednosti, naročito za „oca“ i poslušnu „čeljad“ - nevolja je u tome što je anahrono (i sve anahronije) i što porodičnu zadrugu Srbiju po sili nužde navodi na sukobljavanja sa svetom.
Kao i krle 22, srbski geopolitičari, politanalitičari i stratezi u jednoj su stvari u pravu, doduše sa obrnutim predznakom: Srbija doista vodi isključivo odbrambene ratove, a sila od koje se brani je struja svetske realnosti protiv koje se može plivati, ali po cenu progresivne devastacije i dodatne, ako se tako može reći, anahronizacije zadruge Srbije. Pa dobro - pitaće neki cinik, sad pri kraju - resantiman je tu, ali gde je tu umetnost. E, umetnost je - kako preživeti.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega