FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Klozetsko proročanstvo

Osvanu crni dan za Ljilju Smajlovićku. Kolumna „Klozeti i demokratija“ danas dobija i drugi nastavak posvećen filosofiji istorije srpskih nužnika, koji su - kako smo videli u slučaju kralja Milana - umeli da posluže i kao oružje za atentat.

Evo kako je to izgledalo: nužnički zidovi - tj. oni njihovi delovi koji nisu bili izjedeni vlagom i amonijakom - bili su gusto ispisani raznoraznim porukama, doskočicama, saopštenjima za klozetsku javnost i - naročito - neproverljiim pohvalama da je taj i taj, dana tog i tog, u tom i tom nužniku „jebo tu i tu“.

Svi su beogradski („a i šire“) nužnici bili smrdljivi i išarani na svoj način, ali jedna stvar im je bila zajednička, antologijski, naime, katren: „Ovo piso čiča Sima / da će jebat majku svima / koji seru izvan rupe / i prstima brišu dupe“.

Da li je čika Sima nahvatao nekog seronju na delu, pa pretnju sproveo u delo, ostalo je nepoznato, ali valja naglasiti da čika Sima nije pretio naprazno. Vaistinu je bilo dilbera - treba naglasiti i u prestoničkim klozetima - koji su kenjali gde su stizali.

I - da. Zaista je bilo i takvih koji su umesto toalet-papira upotrebljavali prste, o čemu su svedočile razmazotine po zidovima. Kao olakšavajuća okolnost im se moglo uzeti što se usled hronične zapušenosti čučavačkim rupama nije moglo prići i što je, zbog množine kradljivaca, toalet-papira retko kad bilo.

To je tako bilo sve do pred sam kraj osamdesetih, kada su nužnici, jedan po jedan, volšebno postali čistiji i uredniji, da bi danas u većini lokala bili ne samo apotekarski čisti nego i blagomirisni. Tako će - gajim tu nadu, iako neću doživeti njeno ostvarenje - biti i sa nužničkim političkim govorom i ponašanjem koje se početkom devedesetih iz kafanskih klozeta preselilo u novine i na televizore.

Teško je populaciji sa verovatno najkraćim fitiljem na svetu objasniti da je za emancipacijske procese dugog trajanja potrebno vreme i da je tehnički nemoguće preskočiti ijednu od etapa tranzicije iz divljaštva u civilizovanost.

S vremenom će - ovde opet moram pribeći „klozetskoj metafori“ - većini doći iz dupeta u glavu da - kao što je jednu prljavu rabotu kakva je pražnjenje creva mnogo prijatnije obavljati u čistom ambijentu - i politiku (koja je kako okreneš prljava) prijatnije, isplativije i bezbolnije voditi na koliko-toliko kultivisan način. Eto, to je moje klozetsko proročanstvo. A do tada, ko živ ko mrtav.