FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KORAK BLIŽE

Čemu bliže? Videćete. Mogla bi se pokazati kao srećna okolnost - što ne znači da se mora pokazati, sve je tu fluidno - što je posle duhovnog, ali za svet nezainteresovanog patrijarha Pavla i patrijarha Irineja, koji je, ruku na srce, bio na duhovnom nivou seoskog popa, na tron Sv. Save zaseo Nj. s. Porfirije, koji je čovek istovremeno i duhovan i komunikativan sa svetom.

Bitno je, međutim - mada se može pokazati i nebitnim - što je takva poruka došla „odozgo“ - i onog gore „odozgo“ i ovog crkvenog odozgo - jer su, u sada već davno vreme, svi ti gubitnički, paćenički, stradalnički, zavetnički i osvetnički narativi u promet pušteni upravo iz crkve, pa su s vremenom postali tradicija. Iz toga narativa su proizašli meteži, potom revolucija i na kraju involucija.

To uopšte ne znači da je, pre nego što su se mitropoliji karlovačkoj sredinom XIX veka dogodili narod i jogurt revolucija - koja je temeljno poseljačila, primitizovala i paganizovala pravoslavlje - srpska crkva u Vojvodi bila kosmopolitska i nepatriotska. Daleko od toga. Samo su vojvođanski arhijereji budućnost Srbije - koju su, inače, voleli više nego što je Srbija volela njih - videli tamo gde joj i jeste mesto - u budućem vremenu i u Srednjoj Evropi, a ne u maglovitoj prošlosti i povratku u karavilajet.

Ostaje nam da se (sa sumnjom većom od nade) nadamo da neće biti potreban još jedan (možda i poslednji) ciklus avanturističkog jurišanja na srpskosvetske vetrenjače, da bi srpskim političkim elitama - svima do jedne, ne samo vladajućoj - došlo iz dupeta u glavu da se sa „žrtvenim narativom“ ne može stići dalje od umnožavanja broja žrtava, biološkog vegetiranja i prolongiranja životarenja deobom brašna, zejtina, sendviča - i za srećnike - ponekog „ferarija“.

To, međutim, nikom neće doći iz dupeta u glavu dok se kao alternativa režimu predstavljaju politički tutumraci koji se raduju - videh to u današnjim novinčinama - gomilanju Vučićevih grešaka u nadi da je to „korak bliže padu“.