Dva­de­se­ti izbo­ri za ne­ma­č­ki Bu­n­de­stag, na ko­ji­ma je vi­še od 60 mi­lio­na bi­ra­ča gla­sa­lo za na­sled­ni­ka ka­n­ce­la­r­ke Me­r­kel, oko­n­ča­ni su mi­ni­mal­nim tri­ju­m­fom So­ci­ja­l­de­mo­krat­ske par­ti­je (SPD), i to pr­vi put od 2002.

No­vi sa­ziv Bu­n­de­sta­ga ima­će 735 po­sla­ni­č­kih me­sta, od ko­jih će SPD do­bi­ti 206, CDU/CSU 196 (CDU 151, CSU 45), Ze­le­ni 118, FDP-Li­be­ra­li 92, AfD 83, Le­vi­ca 39, SSW- dan­ska na­cio­nal­na ma­nji­na 1 man­dat. U ju­nu 2019. go­di­ne SPD je bio na svom isto­ri­j­skom mi­ni­mu­mu, da bi za go­di­nu da­na svo­ju po­pu­lar­nost du­pli­rao, a u ne­de­lju, 26. se­p­te­m­bra, osvo­jio po­ve­re­nje sva­kog če­tvr­tog bi­ra­ča ko­ji je gla­sao na izbo­ri­ma u Ne­ma­č­koj (25,7%). Na­su­prot to­me, nji­hov koa­li­cio­ni par­t­ner u pro­te­klih osam go­di­na CDU/CSU ostva­rio je na­j­lo­ši­ji re­zu­l­tat u svo­joj isto­ri­ji do­bi­v­ši tek 24,1% glasova. Uspeh so­ci­ja­l­de­mo­kra­ta je, pre sve­ga, za­slu­ga ko­pred­sed­ni­ka SPD Sa­ski­je Esken i No­r­be­r­ta Va­l­ter-Bo­r­jan­sa, ko­ji su za ka­n­ce­la­ra pred­lo­ži­li Ola­fa Šo­l­ca.

On je jav­nos­ti kao kan­di­dat pr­vi put pred­sta­vljen u av­gu­stu 2020. i od ta­da je po­pu­lar­nost ra­sla, ka­ko nje­go­va ta­ko i SPD. Ko­li­ko je bio ispra­van, da­le­ko­vid i ko­ri­stan po­tez ko­r­mi­la­ra SPD, to­li­ko je po­gu­b­na bi­la odlu­ka CDU-CSU da kan­di­dat za ka­n­ce­la­ra, po sva­ku ce­nu, bu­de Ar­min La­šet. Ovi izbo­ri sva­ka­ko su bi­li ne­pre­dvi­di­vi i veo­ma za­ni­mlji­vi. Na­j­nei­zve­sni­ji i na­j­na­pe­ti­ji izbo­ri u Ne­ma­č­koj od 1945. go­di­ne odr­ža­ni su 2002. go­di­ne. Ta­da je SPD osvo­jio 251 man­dat, a CDU/CSU 248. An­ge­la Me­r­kel je pr­vi put pos­ta­la ka­n­ce­la­r­ka po­sle izbo­ra 2005, ko­ji su ta­ko­đe bi­li „za in­fa­r­kt“. Sa­ve­zu CDU/CSU ta­da je pri­pa­lo 226 po­sla­ni­ka, a SPD 222. Ne­ma­č­ku na­red­nih me­se­ci oče­ku­ju te­ški po­li­ti­č­ki pre­go­vo­ri. Ne­mi­nov­no će pro­ces fo­r­mi­ra­nja vla­de proi­zve­sti ko­m­pli­ka­ci­je za sve uče­sni­ke raz­go­vo­ra.

Na osno­vu izbor­nih re­zu­l­ta­ta lo­gi­č­no je da no­vu vla­du či­ne so­ci­ja­l­de­mo­kra­te, ze­le­ni i li­be­ra­li. To će bi­ti pr­vi put od vre­me­na Ko­n­ra­da Ade­naue­ra da tri par­ti­je či­ne vla­st. Pr­ve tri vla­de Ade­naue­ra či­ni­le su CDU/CSU-FPD (Li­be­ra­li) i GP (Ne­ma­č­ka par­ti­ja). Pos­to­ji ne­pi­sa­no pra­vi­lo da na­j­ja­ča stran­ka u Bu­n­de­sta­gu da­je ka­n­ce­la­ra. Od uje­di­nje­nja Ne­ma­č­ke 1990. go­di­ne ka­n­ce­lar je uvek bio iz po­bed­ni­č­ke stran­ke, a od 1949. go­di­ne do 1990. sa­mo tri pu­ta vla­du ni­je vo­di­la par­ti­ja ko­ja je po­be­di­la na izbo­ri­ma. Ta­ko je po­li­ti­č­ki ge­ni­je i iko­na ne­ma­č­ke po­li­ti­ke Vi­li Brant 1969. go­di­ne pos­tao ka­n­ce­lar ia­ko je nje­gov SPD bio dru­go­pla­si­ran na izbo­ri­ma. Ista su­d­bi­na za­de­si­la je još jed­nog ne­ma­č­kog ve­li­ka­na - He­l­mu­ta Šmi­ta, 1976. i 1980. go­di­ne, kad je, oba pu­ta, SPD bio po­ra­žen. Te 1976. go­di­ne He­l­mut Kol i nje­gov CDU su po­be­di­li, me­đu­tim, vla­du je fo­r­mi­rao SPD s Li­be­ra­li­ma. Isto je bi­lo če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je, s tim što je CDU/CSU pre­dvo­dio vo­đa CSU Fra­nc Jo­zef Štraus. Da­kle, od 1980. pa do da­nas ni­ko ni­je pos­tao pred­sed­nik vla­de Ne­ma­č­ke uko­li­ko nje­go­va stran­ka ni­je tri­ju­m­fo­va­la na izbo­ri­ma. Bi­ra­či su na ovim izbo­ri­ma ja­sno po­ru­či­li šta že­le i ko­me su da­li po­ve­re­nje. Ku­c­nuo je čas da po­sle 19 go­di­na na­j­sta­ri­ja par­ti­ja Ne­ma­č­ke ima svog ka­n­ce­la­ra.

Sve ide ka to­me da će prav­nik, bi­v­ši gra­do­na­če­l­nik Ha­m­bu­r­ga i mi­ni­star ra­da, a da­nas još uvek ak­tue­l­ni mi­ni­star fi­nan­si­ja Olaf Šo­lc pos­ta­ti če­tvr­ti so­ci­ja­l­de­mo­krat­ski pre­mi­jer po­sle Dru­gog sve­t­skog ra­ta (Vi­li Brant, He­l­mut Šmit i Ge­r­ha­rd Šre­der) i tre­ći ko­me je to po­šlo za ru­kom a da ni­je šef par­ti­je (Šmit i Šre­der u svom pr­vom man­da­tu 1998). Real­no, on je i na­j­bo­lje mo­gu­će re­še­nje u ovom tre­nu­t­ku jer je je­di­ni ko­ji ima sna­gu i spo­sob­nost da vo­di Ne­ma­č­ku u jed­nom pot­pu­no no­vom vre­me­nu, vre­me­nu bez An­ge­le Me­r­kel.