FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Zemlja pravednika

Lako li je u Srbiji postati pravednik među narodima. Ne treba se mnogo ni pomučiti. Sve što je potrebno svodi se na to da nađeš nekog sudski uglavljenog - ili samo osumnjičenog - nepravednika/grešnika i da ga zatim žestoko opljuneš i da se osereš po njemu.

Prelazimo na „meritum“ naše današnje kolumne. Ako se sećate, onomad sam žestoko napušio Branislava Lečića zbog populističkog lupetanja u emisiji najveće vidovdanske gubitnice tranzicije - pardon, nevinosti - pinkuše Jeremićke, danas okrećem ćurak naopačke i stajem u Lekinu odbranu.

Razlog za okretanje ćurka naopačke je međunarodno pravedni čin nekolicine Talija i Ardaliona koji su na pozorišnom festivalu u Brčkom - široj javnosti poznatijem po pruzi Brčko-Banovići nego po pozorišnim festivalima - povukli svoje predstave iz konkurencije za nagradu. Razlog: jedan od članova festivalskog žirija je i inkriminisani Lečić.

Ne sporeći Ardalionima i Talijama pravo da se uvlače gde hoće i da se povlače odakle žele, ne mogu a da se ne zapitam za koji su qwrz uopšte dolazili na festival u Brčko. Neće biti da im nije bilo poznato da je Lečić u žiriju. Nije to strogo pov. informacija.

Neki bi teoretičar zavere - ili još bolje, neki paranoik - mogao pomisliti da su inkriminisani pozorišni radnici na festival otišli s predumišljajem, tj. s namerom da u gnevu pravednika svoje predstave povuku iz konkurencije za nagradu, a da predstave - uvažavanja publike radi - ipak odigraju, što je populizam samo stepen Merkalijeve skale manji od Lečićevog bulažnjenja na Pinku.

Kao što je, osim utuženom, svima poznato, Lekina utuženost za silovanje je odbačena, sasvim je druga stvar što je Leka iz samo njemu razumljivih razloga krenuo u akciju dokazivanja da on u stvari tek treba da izgubi nevinost (preporučujem mu da za svečani čin odabere Vidovdan).

Da više ne mrsomudim. Formalno, dakle, pravno nema nikakvih prepreka da Branislav Lečić bude član bilo kog žirija koji nađe za shodno da ga pozove. To, naravno, ne znači da se Lekino članstvo u žiriju mora svima dopadati. Vađevine tipa „sudio je sud njegove partije“ padaju u vodu pred činjenicom da drugog suda nema. A gde nikakvog suda nema, sudi sud ulice. A znamo da je nepravda uvek na strani tog suda.