ALEKSANDRA JERKOV: Fašizam oko nas
Kada sam pre nekoliko nedelja pisala o Međunarodnom danu borbe protiv fašizma, desilo se upravo ono o čemu sam pisala - stiglo je mnogo komentara o tome kako pišem o stvarima koje odavno više ne postoje, da samo ekstremisti u svemu vide fašizam i kako preterujemo kada pričamo o antifašistima i fašistima među nama, pojedine događaje nazivamo fašističkim, a antifašizam ističemo kao najveću vrednost današnjeg društva.
Sve se to promenilo nakon događaja prethodnih dana, kada su čelnici vlasti javno govorili o blokadama puteva od strane demonstranata koji su protestovali protiv spornih zakona usvojenih u Skupštini Srbije kao o „čistom fašizmu“, o demonstrantima kao o „fašistima“, a metode za koje su se odlučili nazivali „fašističkim“, uz tradicionalnu salvu uvreda, najpogrdnijih psovki, etiketiranja i kampanja protiv organizatora. Odjednom, u očima režima, fašizam je bio svuda oko nas.
Naravno, oni koji su na vlasti imaju pravo da kritikuju one koji se protiv vlasti bune. Imaju pravo da kritikuju metode koje su oni izabrali da koriste, njihove političke stavove, argumentaciju i uverenja. Svaka vlast, međutim, a posebno ovakva koja ima ovoliku institucionalnu vlast, nezapamćenu od uvođenja višestranačja u Srbiju, ima jednu posebnu vrstu odgovornosti za atmosferu u društvu, za omogućavanje svakome da slobodno iznese kritiku, pobuni se, protestuje, iskaže nezadovoljstvo. Ima i odgovornost za nasilje koje je obeležilo prethodnih nekoliko dana, za slike razjarenih ljudi koji čekićima nasrću na demonstrante, organizovane batinaše koji palicama, šipkama i motkama tuku građane naočigled policije koja se povukla, za člana vladajuće stranke koji je bagerom krenuo na građane, za to što su se građani samoorganizovali i počeli fizički da se brane, pa čak i za to što mnogi sada slave čoveka koji je pretukao vozača bagera i u njemu vide zaštitnika koji je radio posao policije - štitio živote građana. Da, vlast snosi odgovornost čak i za to, i to apsolutnu.
Radi se o istim „momcima“ koji su pre tri nedelje čuvali mural Ratka Mladića, istim onima koji su tada pretili antifašistima, bez ikakve reakcije ne samo režima nego i najvećeg dela opozicije koja je tada to proglasila za nevažnu priču, „Vučićevu podmetačinu“ i relativizovala ono što se tada dešavalo. Sada je nasilje toliko eskaliralo da ga je bilo nemoguće ignorisati, a svaki propust da to do sada uradimo vratiće nam se višestruko.
U svim zemljama sveta vlast i opozicija se razlikuju u mišljenjima, stavovima, vrednostima i viđenjima toga kako treba voditi zemlju. Međutim, slike uličnih borbi, parapolicijskih formacija i fizičkih obračuna ne dešavaju se u svim zemljama, makar ne u onima kojima želimo da Srbija sliči. To se dešava u zemljama u kojima je vlast agresivna i nasilna prema onima koji se bune, u kojima je opozicija sama sebe isključila iz institucija i opredelila se za vaninstitucionalnu borbu, u kojima se godinama širi mržnja prema drugom i drugačijem, u kojima se ljudi huškaju jedni na druge, u kojima nema apsolutno nikakvog dijaloga niti želje za njim. Čini se da ga više ne može ni biti. Da li ovo liči na uređenu, demokratsku državu, buduću članicu Evropske unije? Izgleda da više nije ni važno.
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore