ALEKSANDRA JERKOV: Granice čovečnosti

Igor Jurić je celokupnu svoju borbu posvetio samo jednom cilju. Da zaštiti decu od predatora, nasilnika, ubica, kidnapera, silovatelja i drugih opasnosti. Budući da u toj borbi nije kalkulisao, da nije merio kome će se zameriti i šta će reći, neretko se nalazio na meti moćnika, pojedinaca u vlasti i onih koji su njegov očaj shvatili kao nekakvu političku igru, mereći, verovatno, Jurićeve postupke svojima i ne shvatajući da postoje ljudi koji nemaju skriveni plan, tajne agende, zakulisne aktivnosti i koji sve što rade, a posebno ovakvu stvar, rade čistog srca, čiste savesti i sa samo jednim, javnim ciljem. Neretko je bio predmet napada u medijima koji su ga proglašavali lošim ocem, kockarom, kriminalcem, prevarantom i dodeljivali mu slične epitete, ali ono što se dešavalo samo nekoliko dana nakon Nove godine nije viđeno u skorije vreme na ovim prostorima. Nekakvim čudom i sticajem okolnosti koji bi svakako bilo interesantno ispitati, našavši se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, izvesni bivši policijski funkcioner Žarko Popović, inače šef za krvne delikte, optužio je Igora Jurića da je sam kriv za to što mu je petnaestogodišnja ćerka ubijena na stravičan način jer se „nije zapitao zašto dete od 15 godina u 11 sati u šorčiću izlazi na ulicu“. Ove skandalozne reči ponovio je još nekoliko puta u toj emisiji, emitovanoj na kablovskoj televiziji, ali budući da, očigledno, to nekome nije bilo dovoljno, ova osoba je za svega dva dana dobila priliku da ponovo gostuje u vrlo gledanoj emisiji, ovaj put na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, gde je izneo još monstruoznije optužbe i na još gori način uvredio petnaestogodišnju devojčicu i krivicu za njeno ubistvo prebacio na njenog oca. Ovom prilikom on je rekao da je to isto kao kada bi njegov sagovornik, inače višestruki povratnik i kriminalac, „pustio svoju ćerku da šeta ispod Plavog mosta“, a i ovaj izlet Popovića ostao je bez ikakve reakcije državnih organa i nadležnih tela, baš kao i sve ostalo izlivanje mržnje, bezumlja i nasilja na nacionalnim frekvencijama. Igor Jurić ostao je sam i nezaštićen od strane onih čiji je posao da ga štite, baš kao i svakog drugog građanina ove zemlje.

To ga, međutim, nije sprečilo da podrži drugog oca koji ovih dana očajnički traga za svojim sinom i koji je prinuđen da, tokom potrage čiji je kraj u ovom momentu još uvek neizvestan, po medijima sluša ocene o tome kako mu je sin „sigurno i očigledno bio drogiran i da mu se zato to i desilo“ i samo očekuje kada će neko postaviti pitanje njegove odgovornosti i krivice za to što mu je sin nestao. I zato mora znati da nije sam, da postoje ljudi koji će ga podržati i stati uz njega, baš kao što moramo stati iza Igora Jurića svaki put kada ga napadaju oni kojima se „zamera“. To je jedini način da povučemo granicu i pokažemo da smo ljudi. Sve drugo je suviše strašno.