Na blagovest Georgija Vukadinovića o kandidaturi Vladete Jankovića za načelnika Varoši beogradske, Slavski pojas je povisio borbenu gotovost, lobira se na svakom koraku i lobira ko stigne, pak je tako Vladetinu kandidaturu, kako vidim, visokoblagoslovio i episkop düsseldorfski Grigorije. Janković je, blagoizjavio je Grigorije sa nekog opozicionog amvona, „čovek velikog iskustva, čestitog srca, raskošnog intelekta, koji sažima i oslikava dušu Beograda“. Nejasno je da li pod „velikim iskustvom“ episkop misli na seksualno - koje, doduše, donosi mnogo poena u mačo sredini - jer wannabe novogradonačelnik, osim držanja dosadnih predavanja, sedeljki u DSS mutlaku, zanošenja muda Koštunici i ispijanja viskija po diplomatskim prijemima, nikakvih drugih iskustava nema. Preostalo je još samo da Matija Bećković zapiša kandidaturu i stvar gotova.

Znaci, međutim, vremena - koje pratim pomno kao neki Jehovin svedok - ukazuju da je možda pravo vreme da u gradonačelničku fotelju zasedne upravo Vladeta Janković. Znak se doduše nije pojavio na teritoriji Republike Srbije, nego u Makedoniji, gde su se, kao i u ostalim srpskim zemljama rasutim po vaseljeni, našijenci 27. januara okupili da na svečanoj akademiji uskliknu s ljubavlju Svetitelju Savi.

Kakva je to veličanstvena akademija bila, možete pogledati na snimku koji je postao „viralan“ na društvenim mrežama. Cinik bi rekao da svetosavskije akademije nikada nije bilo. Sveti, naime, Sava nije bio samo tema akademije na bini - gde se pojalo, usklikivalo i palamudilo - nego multiplikovan i većina publike u sali. Kako u sali? Lako. Zbog epidemioloških mera - koje su, za razliku od Srbije, u Makedoniji na snazi i na Savindan - bilo je dozvoljeno popuniti ljudstvom i materijalom samo jednu trećinu mesta, pak su majke svetosavske invencije, u strahu da će cela stvar izgledati poluprazno i neposećeno, slobodna mesta popunile dvodimenzionalnim maketama Svetog Save od stiropora u prirodnoj veličini.

Šta reći? Utisak punine jeste postignut, ali je postignut možda i utisak bezmerne, pretenciozne gluposti, poražavajuće besvesnosti, tragičnog nerazlikovanja (i mešanja) svetog i profanog, koji su - obrni, okreni - i u svojim ranijim benignijim pojavnim oblicima bili (i ostali) osnovni uzroci svih naših posrtanja, lutanja i tumaranja po bespućima povijesne zbiljnosti.

„Tamo gde treba“ - mislim na SPC-ov „tamo gde treba“ - dobro se zna (ako se nije zaboravilo) da se likovi nebeskih sila i svetitelja smeju izobražavati isključivo na ikonama živopisanim po strogim pravilima, a nipošto ih izrezivati od kartona ili klepati od papje-mašea, pogotovo ih ne koristiti da popunjavaju brojno stanje publike koja se okupila u svetačku čast, a najpogotovije ne bi smeli da služe kao objekti socijalne distance. Do zaključenja broja nisam naišao na osudu skopske gluposti od strane SPC.