REDAKCIJA KURIRA: Ćuti, Gorane Markoviću!

O Goranu Markoviću kao o čoveku mislim bukvalno sve najgore, napisala je Biljana Srbljanović pre nekoliko meseci. Žena ga zna, dugogodišnje su kolege na FDU.

- To kako on izgleda, čemu služi... To nije spomenik Stefanu Nemanji, to je spomenik Aleksandru Vučiću i njemu je mesto u Marinkovoj bari. A može, recimo, i u Borču. Nadmenost i snobizam, i primitivno razmetanje „beogradskim poreklom“ već godinama unazad karakterišu javne nastupe ovog čoveka. „Marković je baš karakterističan po brutalnom ispoljavanju kultur-rasizma spram ljudi nižeg obrazovanja, onih poreklom iz nižih slojeva ili iz provincije“, ocenio je dr Slobodan Antonić.

A mi dodajemo ono što je 2006. u Politici, u svojoj redovnoj nedeljnoj kolumni, pisao o učesnicima protesta ispred Američke ambasade: „Muškarci su neodoljivo ličili na čopor orangutana“, za ženu u njihovom društvu je pomislio da je „prostitutka“, ali je shvatio da nije jer je bila „nakazne pojave“, a svi zajedno „imali su problem s gramatikom“ i, kad su prošli pored njega, osetio je „mešavinu mirisa jeftinog parfema i alkohola koji se prodaje po kioscima na autobuskim stanicama“.

Nije on jedini predstavnik ovakve odurne „beograđanštine“, ali je najprisutniji u medijima. I on to neštedimice koristi. Iz pozicije „Beograđanina sa dna kace“ komentariše dnevna politička zbivanja, pa je zbog toga - jer dobre filmove decenijama ne snima - čak proglašen za ličnost godine nedeljnika Vreme. Između ostalog, pre dva meseca rekao je i ovo: „Mnoge moje kolege ponašale su se poslednjih godina kao obični bednici. Oni predstavljaju saradnike okupatora. A zna se kako prolaze kolaboracionisti kad osvane sloboda. Sada, kada je sloboda na vidiku, neki od njih počinju da hvataju priključak. To je uvek tako. Najveći odlazak u partizane odigrao se 1944. godine.“

Ovome što je rečeno nema se šta prigovoriti, problem je što to kaže baš Goran Marković.

Možda su ga, kad je bio mali, slagali mama i tata kad ih je pitao šta su radili tokom rata, ali kasnije je svakako mogao da se obavesti - jer sve se zna, sve je zapisano i zapamćeno - da su oni kojima duguje svoje dorćolsko poreklo, njegovi roditelji glumci Rade i Olivera Marković, devojačko Ðorđević, sve vreme rata igrali u pozorištu u okupiranom Beogradu. Dozvolu za to dao im je ministar u kvislinškoj Nedićevoj vladi Velibor Jonić, uz blagoslov zonderfirera dr Helmuta Švena i dr Hansa Kremera.

U Nedićevom Novom vremenu pozorišni kritičar 2. juna 1942. godine hvalio je glumu Olivere Ðorđević, a referent za pozorište iz Jonićevog ministarstva predstavu Radeta Markovića preporučio je školskoj omladini! Glumili su u salama koje im je dodeljivalo ministarstvo u vladi instaliranoj od okupatora, i 1943. i 1944. godine. Za to vreme neki njihovi vršnjaci ginuli su u nastojanju da okupatora oteraju iz zemlje. A u Jajincima su streljani građani, među njima i Romi iz Marinkove bare!

A kad se sloboda pojavila na vidiku, zonderfireri su se povukli, Velibor Jonić je streljan, a roditelji Gorana Markovića su ostali u Beogradu. „Uhvatili su priključak“.

I neka su. Kad nisu smetali partizanima tada, ne smetaju ni nama danas.

Ali Goran Marković mora da se pokrije opranim i naparfimisanim dorćolskim ušima - i da o saradnji sa okupatorom ćuti!