Strategijska greška antivučićevskog dela Srbije - greška u kojoj taj deo Srbije istrajava kao Vučićev deo u svojim fantazmima - sastoji se u tome što je uspenije Carstvija Jego percipirala kao anomaliju, kao neki ružan san, kao nešto što nije trebalo da se dogodi, a ne kao istorijsku nužnost, pogotovo ne kao škola.

Ne znam da li su vrste nastale baš onako kako ih je ser Čarls postavio, ali u politici vlada gvozdeni darvinizam, što će reči da u borbi za povlašćeno mesto u lancu političke ishrane uvek pobeđuju najprilagodljiviji i najvitalniji organizmi. Jedini izuzetak od tog pravila jeste ona srpska guzica iz vica koja je odbacila organizam Milke Planinc.

Do tog je saznanja davnih dana došao i „naš narod“, koji mudro kaže da „ne guzi najlepši, nego najuporniji“. Fakat. Ali i to ima veze sa politikom. Ovo što ću reči nije dokazano, ali verujem da je tako. Obećanje političke moći uvek je praćeno i povećanjem seksualne. (Pogotovo otkako su se pojavili vijagra, cijalis i ostali preparati za potenciju.)

Stvar je to ipak najbolje objasnio stari cinik Lešek Kolakovski, koji je negde zapisao - biti prevaren u politici nije nikakav izgovor. Politika je svugde, ne samo u Srbiji, danonoćno iznalaženje načina da se politički protivnik prejebe, navede na pogrešan trag ili (ponajbolje) uhvati negde spuštenih gaća - pogotovo ako je partner istopolan - rečju, da se konkurentima kompromituje politička moć. Ono, fakat, u Srbiji se to radi primitivno, javno, bez kočnica, ali to ne menja stvar.

Od svih zemalja u Evropi - možda i u svetu, sa izuzetkom Podsaharske Afrike - Srbija je poslednje mesto na svetu na kome od politike (i to bez ikakvog pokrića) treba očekivati da bude visokomoralna, a da je sprovode „moralne gromade“ i „neokaljana lica“.

U tom zamešateljstvu ključnu ulogu je odigrao mit o urođeno „dobrom Srbinu“, kome, saglasno drevnom radikalskom proti, „ne trebaju ni zakoni ni pare (kao tamo nekome), pa kad se mit primio u našem narodu i pretočio u stvarnost, naš narod se nije zapitao da li možda mit ne preteruje i da li smo baš tako urođeno dobri, nego je nastala kuknjava da u Srbiji vlada bezakonje i da para nema.

Setite se samo kako su moralne gromade uznegodovale kad je Ðinđić - suočen sa nemogućom misijom raspetljavanja vekovnih naslaga muljavine, lopovluka itd. - iznerviran rekao: „Kome je do morala, neka ide u crkvu!“ Pritom su - koliko sam mogao videti sa daljine (tada sam bio na Kipru) - najgrlatiji bili dilberi vrlo, vrlo sumnjivog morala.

Da li pisac hoće da kaže da se na moral uopšte ne treba obazirati kao što se Vladeta Janković ne obazire na realnost? Daleko od toga. Pisac hoće da kaže da se podnošljiv stepen poštenja, uljuđenosti i poslovne i svake druge korektnosti može postići samo striktnom primenom zakona, a ne traganjem za neokaljanim licima. Ako se tako radi - a i kad se tako radi, mnogi nemoralni prođu ispod zakonskog radara - onda stvari mic po mic napreduju. Ako se tako ne radi, e onda se meka moć pretvori u meki qwrz.