ALEKSANDRA JERKOV: „Nosila je prekratku suknju“
U maju 2019. godine, na svojoj inauguraciji, novoizabrani predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski rekao je da ne želi da ministri, službenici i zvaničnici drže njegove slike po kabinetima i službenim prostorijama jer predsednik nije ikona niti treba da bude bilo čiji idol.
On je tada ukrajinskim zvaničnicima savetovao da, umesto njegovih, na zidovima kabineta drže slike svoje dece i da njih pogledaju oči svaki put pre nego što donesu odluku. Danas ceo svet gleda u ovog nekadašnjeg glumca, a današnjeg državnika, heroja i hrabrog vođu, koji je odbio sve ponude za evakuaciju iz Ukrajine, poručivši da mu je potrebna municija, a ne prevoz, i koji je odlučio da ostane i bori se za svoju zemlju zajedno sa svojim narodom, iako je više nego jasno da je upravo on glavna meta napada.
Ne odobravaju svi ono što Zelenski ovih dana radi i kako se ophodi prema situaciji. Mnogo je onih koji tvrde da Rusija samo brani svoje interese (a kako se bolje i efikasnije sopstveni interesi brane nego napadom na civilne ciljeve i razaranjem susedne države i pretnjama ostatku sveta nuklearnim bombama), da je Zelenski isprovocirao Putina željom da uđe u NATO i Evropsku uniju, da je i sam Zelenski žrtva kvarnih igara Amerike i zapadnih zemalja i da je sam svojim ponašanjem i koketiranjem sa Zapadom izazvao rat u Ukrajini, a sada, evo, i pretnje ostatku sveta nuklearnim naoružanjem.
Ovi argumenti, razume se, u skladu su sa argumentima da je žrtva izazivala silovatelja jer je nosila kratku suknju, ili nasilnika jer nije znala da ućuti. Suvereno je pravo građana Ukrajine da svoj život urede kako hoće, da pristupe svakom vojnom i političkom savetu kom žele, a umesto što se sveti zbog „širenja NATO na istok“, Rusija bi mogla da se zapita zbog čega svi njeni susedi i sve bivše republike Sovjetskog Saveza jedini spas od Putina vide u pristupanju ovim savezima i time pokušavaju da sačuvaju suverenost, integritet i, kako vidimo, glave na ramenima svojih sunarodnika.
Činjenica je da je Putin uspeo u nečemu što nikome dugi niz decenija nije pošlo za rukom - da ujedini ceo demokratski i civilizovani svet protiv svojih akcija, čak i Švajcarsku, poznatu po svojoj neutralnosti, i one zemlje članice EU koje tradicionalno gaje bliske veze s Rusijom i važe za Putinove političke saveznike.
Srbija je pala na testu i propustila priliku da se svrsta u red zemalja koje su osudile rusku agresiju na Ukrajinu, a vlast i najveći deo opozicije jednako oklevaju i izbegavaju da se zamere otuđenom političaru koji preti da će upotrebiti nuklearno oružje protiv celog sveta, nadajući se, valjda, da će nuklearni napad zaobići one koji su imali razumevanja za Putina jer je isprovociran i pozivali „obe strane“ na prestanak sukoba.
Najbolji opis ovog pozivanja „obe strane“ na prestanak sukoba dao je jedan skandinavski diplomata u Ujedinjenim nacijama rekavši: „Ako Rusija prestane da ratuje, više neće biti rata. Ako Ukrajina prestane da ratuje, više neće biti Ukrajine.“ I u tome leži sva mudrost.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega