SVETISLAV BASARA: Analgezijski user
Nadasve principijelno i pompezno odbijanje opozicionih perjanica, građanskih intelektualaca, euromahalskih analitičara itd. da gostuju na kužnim televizorima, u društvu „opskurnih“ vladajućih ličnosti, rođeni je brat bečke bežanije i sakrivanja Koštunice & Co. od mogućeg susreta s nekim od albanskih pregovarača.
Ne mogu a da u preambuli naše današnje kolumne ne citiram odlomak iz eseja Srđe Popovića kojim je - iako je po profesiji bio advokat - saterao u mišju rupu sve ovdašnje proser-efendije i vejače ovejane suštine.
Dominantnu kulturu u Srbiji - zajedničku i Kitaj Gorodu i Euromahali - Srđa Popović definiše kao „analgezijsku“. „To je kultura“, pojašnjava Popović, „koja nije orijentisana prema postizanju ciljeva, već ka izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti. To je, nadalje, društvo koje se prilagođava neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem i povlačenjem u apatiju, u mali zaštićeni svet samoograničavajućih aktivnosti, to je društvo zasnovano na frustraciji, a ne na motivaciji.“
Da bismo videli kako to funkcioniše u praksisu, vratimo se najpre u Beč, na propale pregovore. Srbska delegacija na čelu s Koštunicom - koji se iz analgezijskih razloga nije odazvao pozivu javnog tužibapstva po pozivu istog tog Srđe Popovića - bajagi ima i cilj i motivaciju. To je „reintegracija Kosova u pravni sistem“ i bla, bla, bla.
Ali šta? Na pregovaračkoj sceni se pojavljuju mogućnost bola, stresa i frustracije pri susretu sa albanskim pregovaračima i naši vrli pregovarači hvataju maglu čim se udalje posrednici (koje inače zabole qwrz za Kosovo), koji u stvari i nisu posrednici nego svedoci da je srbska delegacije tu pod moranjem, inače ne bi oni majke im.
Ispitajmo zašto su naši bečki pregovarači bili (i ostali) usrani i frustrirani. Da nije zbog secesije Kosova? Ma jok. To je politički problem, doduše poveliki, ali rešiv. Seljačka psihologija je pravi problem. Nerešiv.
„Ja da se rukujem sa smrdljivim Šiptarima koji nisu hteli da stružu srpska drva i jedu srpsku marmeladu, nego su nam oteli Kosovo. Nikad.“ Tako su razmišljali (i razmišljaju) srpski pregovarači, za tačnost informacije garantujem. Ali i to razmišljanje je samo analgezijska maska na veštačkom obrazu dubinske nesigurnosti, kolektivne rđave savesti, preispoljnog kukavičluka i antologijske bezmudosti.
Naši su, naime, pregovarači bili nesigurni i frustrirani zbog (osnovanog) straha da će pregovori završiti neuspehom - kao što i jesu - a da će oni po povratku s pregovora biti proglašeni Vucima Brankovićima i šta ti ja znam.
Idemo dalje (ovaj deo će biti važan za sutrašnji nastavak mini-serijala). Našim usranim bečkim pregovaračima savest nije bila čista zato što na bečke pregovore nisu ni došli da bi pregovarali, nego da bi - sve se uzdajući u Svetog Savu i onu neočekivanu silu - albanske pregovarače nekako prisilili da se vrate „u ustavni i pravni poredak“, bla, bla, bla, i da ponovo stružu srpska drva i jedu srpsku marmeladu. Prekardaših. Ajd zdravo.
SUTRA SE OTVARA 54,5 KM BRZE SAOBRAĆAJNICE KOJA SPAJA MAČVU I PODRINJE, ŠABAC I LOZNICU Predsednik Vučić: Bez velikih snova nema ni velikih dela