Drevni vic koji ću vam sad prepričati od ključne je važnosti za razumevanje naše današnje kolumne. Vic ovako ide. Tamo negde šezdesetih godina, oženi se mladi sovjetski radnik, Volođa, ljepotom jednom đevojkom, krenu da žive dugo i srećno, a posle nekog vremena dobiju i dete.

Tek tada njihovoj sreći ne bi bilo kraja da je bilo dečjih kolica, ali nije. U mnoštvu SSSR-ovih nestašica vladala je i nestašica dečjih kolica. Požali se Volođa prijatelju zaposlenom u fabrici dečjih kolica „Sovnardetkoljic“, a prijatelj mu kaže neka ništa ne brine, on će mu svakog dana iz fabrike krišom iznositi po jedan deo, pa neka ih Volođa sastavi i bog ih sve veselio.

Posle nekog vremena, prijatelj iz fabrike kolica sretne Volođu i upita ga je li kompletirao kolica, a Volođa mu kaže: Ne, brate, izgleda da nisam vičan tehnici, kako god sklapao, umesto kolica ispadne raketni bacač.

Možda se sad pitate kakve veze ima gornji vic s fotomontiranjem Ljilje Smajlovićke. Polako. Idemo redom. Sredinom, naime, prošle nedelje obavestih se da će na televizoru N1, u okviru serijala „Junaci doba zlog“, biti pripuštena epizoda posvećena Ljilji Smajlovićki, intrigantno naslovljena „Pukovnica relativizacije“.

Odmah mi bi jasno da će to biti must see. I jeste bilo must, ali nije bilo moguće see. Bejah u sigurnoj seoskoj kući, a tamo nemam televizor. Sledstveno sam epizodu sutradan morao potražiti u bespuću internetske zbilje, gde sam je i našao i emisiju odgledao.

I - šta kažem: kakvi su mi utisci? Eh, kakvi. Vrlo slični utisku koji je na mene ostavio uvodni sovjetski vic. Maltene ista stvar. Koliko god demonteri junaka doba zlog ulagali napora da raskrinkaju pukovnicu relativizacije, Smajlovićku, koliko god na sastavne delove rasklapali Ljiljine poslove i dane, iz cele te rabote na kraju je ispadala fotomontirana Ljilja Smajlovićka, a neki bi cinik rekao - dobro da nije ispao raketni bacač.

Nekada se za „žestoke momke sa beogradskog asfalta“ govorilo - verovatno se još govori - da „žive od nedostatka dokaza“. Za pukovnicu Smajlovićku se može reći da živi - i to na povisokoj nozi - od nedostatka kriterijuma. Nemojte me pogrešno razumeti - neka me ni Smajlovićka pogrešno ne razume - ne njenih kriterijuma, ima ona jasne kriterijume, samo su qwzu ravni, nego nedostatka kriterijuma čitavog društva.

Budući da raspolaže briljantnom (a)socijalnom inteligencijom, Smajlovićka je nepogrešivo uočila da je u društvu u kome nema kriterijuma i u kome su obrazi veštački snalažljivoj ženi samo nebo granica.

Ono, fakat, događalo se u Smajlovićkinoj karijeri da naleti i na neke podnebesne granice, ali to nikada nije proizilazilo iz sukoba s kriterijumima, nego iz povremenih preigravanja, kojima su podlegali i veći maheri od Smajlovićke, Kazanova i Kaljostro na primer. Na kraju, tražim pomilovanje za Smajlovićku. Nije problem što dupeuvlakači nemaju kriterijume - da ih imaju, ne bi bili to što jesu - problem je što kriterijume nemaju dupeta.