Kampanja za predstojeće izbore je u jeku. U sve vesti su ubačeni posebni blokovi u kojima sve stranke dostavljaju unapred pripremljene priloge sa izjavama o temama koje su same odredile u unapred pripremljenom trajanju koji se emituju po unapred dogovorenom rasporedu i na taj način informišu građane o svojim aktivnostima u toku tog dana.

Pitanje je koliko građani vide, primete i baš u tom moru operacija razaberu i izaberu koga će podržati. Što se tiče kampanje, i ona je prilično šablonska, samodovoljna, sa mnogo tribina na kojima članstvo stranke aplaudira svojim funkcionerima koji drže govore, po običaju, u svakom gradu iste, pre ili nakon posete štandu prepunom istih onih stranačkih aktivista, uz pokojeg prolaznika koji zastane da podrži tu stranku, zagrli odabranog funkcionera, ili da ga pak uvredi, kritikuje, optuži za lopovluk ili tome slično.

Teme su, kada se gledaju ovi predizborni blokovi, potpuno identične. Svi govore o ekonomiji, finansijama, poslovima, novim radnim mestima, povećanju zarada, izgradnji puteva, podizanju privrede, pomoći za poljoprivredu, sve stranke nude apsolutno iste stvari, uz jedinu razliku u tome što jedni hvale, a drugi kude do sada urađeno.

Svi pak period kada su upravo oni bili na vlasti veličaju, hvale i o njemu govore u superlativu. U čemu je onda suštinska razlika? Da li u stavu o Kosovu? Ratnim zločinima, ljudskim pravima (svim, ne odabranim), odnosu prema prošlošću? Čini se da ne. Često se oni koji pitaju za stav o tim stvarima doživljavaju kao provokatori koji postavljaju pitanja o takozvanim nevažnim temama, o kojima niko nije dužan da se izjašnjava. Jer, naravno da je nevažno 9.000 ubijenih, naravno da su nevažne sve te žrtve, naravno da je nevažan odnos prema genocidu, dajte da pričamo o „nečemu od čega nam zavisi život“.

Kako je moguće da ne uviđaju ekonomske posledice svega što se već dešava i svega što se tek može desiti? Kako je moguće da ne uviđaju katastrofalne posledice toga što je Srbija ostala „crna rupa na persijskom tepihu“, kao što su neki najavljivali?

Da se razumemo, nisu svi ostali bez komentara - neki zdušno podržavaju rat, agresiju i genocid, baš kao što su ih podržavali i devedesetih godina i baš kao što danas slave one koji su činili zločine. Međutim, reakcija onih koji je trebalo da razumeju ozbiljnost situacije nedvosmisleno je i upadljivo izostala. Nakon nekoliko opštih mesta, koji nalikuju izboru za mis i zalaganju za mir u svetu bez navođenja ko je agresor, a ko žrtva i bez iznošenja bilo kakvog stava o tome kako Srbija treba da se postavi u ovoj situaciji i koji su nam to državni interesi, usledila je glasna tišina o krvavom ratu u našem susedstvu, prekidana tek glasnim bunjanjima kada se ta tema potegne jer je, je l’ da, nevažna.

Jer, šta ima važnije od tema o kojima svi isto mislimo i šta je važnije od budućih pozicija? Naravno, ništa.