FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Utisak Nedeljnika

Najmlađi srpski nedeljnik Nedeljnik, s glodurom Veljkom Lalićem na čelu, dugo je lutao, „ispipavao“ teren, s mukom je profilisao uređivačku koncepciju, skretao je i levo (i naročito) desno, da bi poslednjih meseci - nakon što je odustao od proverenog „koncepta dobar dan, čaršijo, na sve čet’ri strane“, koji donosi pobede i u klasičnom i u medijskom ratu, ali koji ne izmiče Ćosićevom prokletstvu gubljenja u miru - izbio na prvom mesto na mojoj privatnoj top liste.

Mi smo društvo navučeno na haos, društvo po kome haraju zarazne mentalne bolesti, koje pustoše i nacionalne i internacionalne opsesije i fanatizmi (svih boja). Kako to utiče na ekonomiju, geopolitiku i sablasne nevene, ne znam - a nije ni tema naše današnje kolumne - znam da na novinarsku profesiju u Srbiji utiče pogubno.

Pisac hoće da kaže da u Srbiji postoje dva „dobra“ novinarstva. Jedno koje Visokog Vučića okiva u zvezde, šta god uradio/rekao (taj će ga novindžiluk, kad kucne čas, prvi gurnuti i blato) i drugo, koje Visokog po svaku cenu uvalja u govna. To se još i može tolerisati u dnevnoj štampi, ali je u nedeljnoj nedopustivo. I to redovno biva kažnjeno niskošću tiraža. (Malo je budalesina poput moje malenkosti koje novine kupuju po svaku cenu.)

Ako su vučićevske, hvalospevne srpske žutare bljutave i odurne, antivučićevske nončine su samrtno dosadne i pretenciozne. One prve se ubiše dokazujući da je Visoki predobri bog, ove druge povazdan podastiru dokaze da je u stvari autoritarni đavo.

Sve to rezultira jednom seljačkom metafizikom, u kojoj se do nerazmrsivosti kompikovani društveni odnosi u Srbiji jednodimenzionalizuju i svode na (obostranu fingiranu) borbu između sinova svetla i sinova tame. To se, rekoh, da tolerisati kod dnevnih žutara - koje su i u boljim vremenima dobar deo tiraža dugovale upotrebnoj vrednosti novinskog papira (o tome sutra) - nedeljnici bi, međutim, morali ići putem kojim se teže ide, što će reći - putem objektivih analiza, upriličavanja redakcijski razgovora na „goruće“ teme i neprestanog preispitivanja prošlosti.

Među onih 45 odsto Nedeljnikovog sadržaja koji pažljivo pročitam, nalazi se i redovna kolumna Ljilje Smajlovićke. Ne, ne, ne trčite pred rudu, ne čitam Ljijine kolumne da bih lovio njene marifetluke, nego da bih sa zadovoljstvom konstatovao da i oni dobijaju smisao kad se uspostave kriterijumi i kad se postave u kontekst.