FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Polaganje venca

Udarna prvomajska vest: „Ivica Dačič položio venac na grob Dimitrija Tucovića.“ Pitanje od 1.000.000.000 sendviča: a na koji? Kako sad - na koji? Lako. Za razliku od neznanog junaka, za koga se ne zna ko je, ali mu se zna za grob, za Dimitrija Tucovića se zna ko je, ali se ne zna - bar ne sa sigurnošću - gde mu je grob.

Dačić se, sasvim predvidivo, nije udostojio odgovora. Ućutao se Ivica u najnižem low profileu svoje karijere i ni mukajet. Ružić se udostojio odgovoriti, a evo šta je rekao: „Nisam imao manir u svojoj dosadašnjoj političkoj karijeri da se po bilo kom važnom pitanju po državu i njene građane izjašnjavam spram hipoteza, pa to svakako ne činim ni sada.“ Pošteno, što reko onaj drevni slogan.

Iz višemesečnog low prifilea oglasio se i Guzijan Jeremić, kome je izgleda došlo iz dupeta u glavu da mu rejting malčice raste kad ga nema u javnosti i kad ćuti. Ali pitanje je bilo takvo da se morao oglasiti makar i na dupe. Sudeći po odgovoru, izgleda da se kroz dupe i oglasio. Evo šta je rekao:

„Srbija treba da bude uzdržana. Uvođenje sankcija Rusiji imalo bi dalekosežne konsekvence po privredu i druga nacionalna pitanja. Imamo vakuum institucija, nemamo Skupštinu, nemamo vladu i to će potrajati nekoliko meseci, do sredine jula, a do tada ko zna šta može da se dogodi i u ratu u Ukrajini i u svetu.“

Kreator diplomatije na hemoroidima i executive spoljne politike četiriju stubova očigledno sugeriše pribegavanje provereno katastrofalnoj strategiji guranja glave u pesak, što, da je moguće, i ne bi bilo loše. Ali očigledno više nije moguće. Srbija mora uraditi ono što nikada nije volela da radi: nešto mora izabrati. A šta god da izabere, ne može eskivirati „dalekosežne konsekvence po privredu i druga nacionalna pitanja“. Svet je pun rizika.

Nije to bilo sve što je Guzijan blagoizjavio. „Imamo vakuum institucija“ - takođe je rekao - „nemamo Skupštinu, nemamo vladu i to će potrajati nekoliko meseci, do sredine jula, a do tada ko zna šta može da se dogodi i u ratu u Ukrajini i u svetu“.

Iz priloženog se čini nemogućom misijom da je tutumrak Jeremićevog kalibra dogurao do pisara u MIP-u a kamoli do popečiteljskog položaja, ali svaka je misija moguća kad si JexS-ov (bivši) miljenik. „Ko zna šta se može dogoditi“ je politika baba-Kurane, politika (iole) ozbiljne države mora biti „valja znati šta se može učiniti“.