FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Idenje usqwrz

Ono što čvrsto povezuje (većinske) Ruse i (većinske) Srbe nisu tesne međusobne veze - za ogromnu većinu Srba Rusija je terra incognita - još je to manje (basnoslovno preuveličana) sličnost jezika, a ponajmanje zlatno pravoslavlje koje je - ovakvo kakvo je danas - pre casus belli nego faktor mira.

Resantiman se rađa - i onda živi dovjeka - kad pojedinac ili društvo izgube sposobnost prevazilaženja nesreća i tragedija, što je u direktnoj suprotnosti sa Čerčilovim odgovorom na novinarsko pitanje šta on misli šta je to uspeh. Uspeh - odgovorio je ser Vinston - to je lakoća u upornosti u podnošenju neuspeha.

Svako od nas je tokom života sretao pojedinačne muškarce i žene kojima nije pošlo za rukom da prebole neki težak gubitak i koji - ukoliko se ne samoubiju - životare kao takozvani slomljeni ljudi. Ima, međutim, i „slomljenih nacija“. Mi i Rusi smo među takvima, naravno, svako na svoj način.

Mi smo, recimo, na počecima naše državnosti (teške li reči) našu državnu antipolitiku zasnovali na ideji „osvete za Kosovo“ i halucinaciji o obnovi Dušanovog carstva. I tu počinje igranka. Na osnovu dostupnih dokumenata - ipak nije sve prekrio ruzmarin, sneg i šaš - da se uočiti da je gubitak boja na Kosovu (iako je u stvari rezultat bio 0:0) mnogo teže pao dalekim potomcima nego učesnicima, uključujući poginule i ranjene.

U predresentimansko doba, izgubljene bitke nisu doživljavane kao kosmičke tragedije, pogotovo ne kao „rane neprebolne“, nego kao normalan poredak stvari u kome ponekad dobiješ, ponekad izgubiš. U slučajevima kad izgubiš, pokupiš mrtve i ranjene, otreseš prašinu sa odela i život teče dalje.

Ako, međutim, nisi u stanju da preboliš gubitak, ako ti je motivacija da „odizgubiš“ (u smislu „otpriznaš“) izgubljenu bitku, e onda srljaš iz gubitka u gubitak, štaviše - kako je to mudro zapazio Ćosić - gubiš i kad dobiješ.

U međuvremenu - koje ume da se otegne na vekove - jad, čemer i pečal stvaraju akumulaciono jezero teških frustracija i ozlojeđenosti na sve i svakoga, što u konačnici rezultira u „potpunoj nesposobnosti da se deluje (i misli) pozitivno, u čistom negativitetu kao jedinoj reakciji na okolni svet“. (Ovo je, inače, napisao jedan Rus, savremenik, Mihail Jampolijski). I - šta? Preostaje samo kurčenje.

Šansu da se početkom 2000-ih izvučemo iz kaljuge resantimana smo prokockali, a Ðinđić je to platio glavom, veliko je pitanje da li ćemo prokockati ovu koju je otvorio rat u Ukrajini. Kad smo već kod sramotnih reči, treba dodati i ovo: posle jebanja nema kajanja.