Famozne su već „naše posebnosti“. Ugrubo rečeno, ima ih dve sorte. Prva se zasniva na posrbljavanju i nostrifikaciji pozajmica - cinik bi rekao džeparenju - iz okolnog sveta. Uzmimo primer. Varoš Atina nije samo varoš nego je i pojam za koji se vezuju mnoga pozitivna značenja - npr. kolevka demokratije, rodno mesto filozofije, kalokagatije i tome slično.

Budući da nemaju Atinu - a da su skloni demokratiji, filozofiji i kalokagatiji - dovitljivi Srbi jednostavno Novi Sad proglase „Srpskom Atinom“ i stvar rešena. Ko još ima srpsku Atinu osim nas. Nema je ni Grčka, osim Atine, imamo i „Srpsku Svetu goru“. I još mnogo čega drugog srpskog, a tuđeg. Naravno, sve to na papiru. Sasvim je druga stvar kako je na terenu, ali to nije tema naše današnje kolumne.

Ta sorta posebnosti još je i benigna. Mnogo je subverzivnija druga sorta - koja bi se mogla definisati kao postavljanje stvari naglavačke i postupanje suprotno onom koje se u praksi pokazalo kao uspešno i probitačno. O tome bi se mogle napisati čitave disertacije, ali nemamo toliko prostora. A i ko bi to čitao. (Cinik bi rekao: ko bi i napisao?)

Zato ćemo našu današnju kolumnu posvetiti srpskoj posebnosti postavljanja stvari naglavačke u srpskim politikama (uz retke i kratkotrajne izuzetke) „svih boja“. Prelazimo na stvar. Politika se pro forme - i radi sistematizacije radnih mesta - deli na unutrašnju i spoljnu, ali u suštini postoji (ako postoji) samo jedna - državna politika.

Kad se uobliče osnovni, magistralni pravci državne politike, onda su sve političke stranke u datoj državi - osim onih zabranjenih i revolucionarnih - u obavezi da je usvoje, bez obzira na to koje su „boje“. Stranačke boje su tu da - kad se ova ili ona partija uspentra na vlast - za sve važeću državnu politiku „oboje“ u levu, centumašku ili desnu boju.

Ozbiljne, uspešne i ekonomski snažne države NIKADA ne menjaju jednom uobličenu državnu politiku. Bude tu izvesnih podešavanja, bude nekih prilagođavanja, ali temeljni pravci razvoja ostaju isti. A mi? Mi ne samo da svaki čas menjamo politike u rasponu od levih do desnih ekstrema nego svaki čas menjamo i društvena uređenja. U poslednjih sto godina Srbija je - kad se nije utapala u nekoliko Jugoslavija - bila 1. kraljevina, 2. OOUR i partijska organizacija i 3. (kilava) parlamentarna demokratija.

Često u šali kažem da su preostala samo dva društvena uređenja u kojima se Srbija nije oprobala - Đu-Če i džamahirija. Neki cinik bi rekao: polako, ima vremena. Nadajmo se da cinik neće biti u pravu.

Vratimo se na unutrašnju i spoljnu politiku. Kako rekoh, između te dve politike nema - niti sme biti - bitne razlike. Kad formulišeš unutrašnu, onda angažuješ spoljnu, tj. diplomatiju da je tumači u okolnom svetu i da za nju tražiš podršku. Ali kad od spoljne politike sklepaš unutrašnju - kao što je kod nas slučaj - pa spoljašnji svet ode u qwrz, onda ti odeš u još veći qwrz.