FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Ima nam spasa, alli propašćemo
Nema srpskog vejača ovejane suštine, piskarala, nadrifilozofa mrčijartije i novindžije koji najmanje 500 puta tokom karijere ne napiše (ili izgovori) biser ovdašnje kolektivne gluposti - „nema nam spasa, propasti nećemo“. Koliko god puta pomenuti tetlemani napisali/izgovorili citiranu beslosvesnost, svaki put očekuju da konzumenti njihovih baljezganja uskliknu s ljubavlju: bravo, majstore, ova ti je ka vladičina.
I da vidite. Svako piskaralo i dobije to što traži - ponekad i ovacije - a zahvalni publikum dobija qwrz u dupe, sve se udarajući šapicama u grudi od sreće što propasti neće, iako mu spasa nema.
Ako apstrahujemo dva-tri propala pokušaja da se srpska politika saobrazi provereno uspešnim modelima, sve ostale srpske politike su počivale na sledeća tri stuba. Stub 1. Mi možemo i ono što ne možemo (Čosić). Stub 2. Nema nam spasa, nećemo propasti (Baja Pašić). I stub 3. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine (duet Mitar Mirić - Mile Dodik).
Ako ta tri stuba očistimo od parapoetskih natruha i trogatelne seljačke patetike, brzo ćemo uvideti da se oni u osnovi svode na 1. fantaziranje i bulažnjenje (prvi stub), 2. na duhovnu (i svaku drugu) lenjost, a u slučaju stuba 3 (koji je u stvari stub ostalih stubova) - na kurčenje bez pokrića.
Nije džaba Baja Pašić lansirao krilaticu „nema nam spasa“, bla, bla, bla. Ništa Baja nije radio bez računice. E sad, kad se Bajina krilatica očisti od napred opisanih alatki za zasenjivanje prosti, stvar se ogoli, pa bude jasno da je Baja (i Bajino potomstvo) u stvari hteo da kaže: ja ću voditi sumanute i avanturističke, ali za mene vrlo unosne politike, a kad državu dovedem na ivicu propasti, sazvaću narodni zbor i reći ću nema nam spasa, ali propasti nećemo, a vi ćete, tj. sirotinja raja, pasti u karasevdah i reći: „Bože, mudrog li, bože, velikog li političara“. Zvuči kao kosmodisk. Fakat. Ali deluje. I to već celih 150 godina. A dokad će, ne zna se.
Ono „propasti nećemo“ znači - biće brašna i zejtina. Kad toga ima, sve ostalo neka propada. Ja bih nekom budućem (zašto ne i trenutnom) Baji od srca preporučio da Pašićevu krilaticu preudesi tako da glasi: ima nam spasa, ali ćemo zasigurno propasti - kao što ubrzano propadamo - zbog inercije, pasivnosti, opštenarodne sklonosti muljavinama, marifetlucima i prečicama, zapostavljanja svoje i radovanja crkavanju tuđe krave.
A šta ja kažem - hoćemo li propasti, mada nam nema spasa? Ne padajte u amok, odmah ću vas umiriti: brašna i zejtina će biti - toga ima i u Somaliji - ali ukoliko spoljnu politiku promptno (vreme ističe) ne napravimo od unutrašnje, a ne unutrašnju od spoljne, loše nam se piše, na dobrom smo putu u involuciju. Zvuči slično kao revolucija, ali uopšte nije slično. Mnogo je gore. Evo šta kaže vrelo moje mudrosti, Vikipedija. Proces nazadovanja, opadanja, slabljenja. „Sad će neki mudroser da priupita, a hoće li u toj involuciji biti brašna i zejtina?“ Evo odgovora: biće. Zaključak: ipak nećemo propasti.
"NEĆU DA OLOŠ UPRAVLJA SRBIJOM" Vučić: Podigli smo zemlju iz potpune propasti, kao feniks iz pepela! Kažem vam - prekinite, o prelaznoj vladi se neće odlučivati