U Srbiji je prilično nezapaženo prošla vest da je Više državno tužilaštvo u Podgorici pokrenulo postupak protiv Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i mitropolita Joanikija zbog navodnog prikrivanja pedofilije. Naime, o ovoj temi je najpre progovorio bivši đakon Bojan Jovanović u svojoj knjizi „Ispovest: Kako smo ubili Boga“, a potom je o tome javno govorio gde god mu se ukazala prilika.

Helikopterom i silom ustoličeni Joanikije ovako osetljive i ozbiljne optužbe proglasio je diskriminacijom vernika Srpske pravoslavne crkve, mada ostaje nejasno na koji način zakonom obavezna odluka tužilaštva da ovakve navode i dokaze koje su dostavljeni ispita vređa ili diskriminiše one koji sa tim zataškavanjem niti imaju bilo kakve veze niti su za njega optuženi.

Bojan Jovanović tvrdi da za sve svoje tvrdnje ima dokaze i da poseduje stotine iskaza, dokumenata i svedočenja žrtava koje su prošle kroz pakao pedofilije, a u svojoj knjizi decidirano govori o tome da je Srpska pravoslavna crkva zataškavala ova ozbiljna krivična dela, a među onima koji su za pedofiliju znali i prikrivali je, poimence navodi mitropolita, za čije su se nasilno ustoličenje jesenas na noge digli i vojska i policija i tadašnja crnogorska vlast i helikopteri i teško naoružanje.

Ovo i jeste razlog zbog kog je tužilaštvo protiv njega i pokrenulo postupak, baš kao što su poznati razlozi zbog kojih on postupak koji se vodi protiv njega lično pokušava da predstavi kao progon svih vernika.

Uz mnogo velikih reči poput „bogoboračkog progona Srpske pravoslavne crkve“ i „atmosfere diskriminacije i demonizacije Srpske pravoslavne crkve i njenih vernika“, SPC ove navode odbacuje „i formalno i suštinski, i pravno i moralno“, baš kao i u svim dosadašnjim slučajevima sličnih optužbi. A bilo ih je. Bilo ih je zastrašujuće mnogo, baš kao što je zastrašujuće mnogo onih sveštenih lica koja nikada nisu odgovarala za strahote koje su radila.

Tako je ove godine povodom Dana državnosti predsednik Aleksandar Vučić orden uručio vladiki Pahomiju, poznatom po procesu koji se protiv njega vodio zbog optužbi za seksualno zlostavljanje četiri dečaka, procesu koji je u dva slučaja zastareo nakon suđenja koje je trajalo godinama upravo zbog nepojavljivanja optuženog.

Vladika Kačavenda, poznat po svom ekstravagantnom (i skupom) ukusu kada je u pitanju uređenje enterijera i po sklonosti ka vršenju pritisaka na momke koji prilično redovno istupaju u javnost i prilažu dokaze da je vladika od njih tražio da mu podvode dečake, takođe nikada nije odgovarao.

Oca Ilariona iz manastira Hopovo je devet dečaka od sedam do 11 godina optužilo za seksualno zlostavljanje, nakon što ga je sud već jednom oslobodio sličnih optužbi deset godina ranije. Ovaj put, slučaj je trajao pet godina, zato što su mu crkveni velikodostojnici omogućili da se krije u različitim pravoslavnim manastirima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Nakon što je osuđen na deset meseci zatvora, presuda je ukinuta iz proceduralnih razloga, a on nikada nije otišao u zatvor.

I svaki put se Crkva branila na isti način i svaki put zataškavala strahote koje su se u njenim redovima dešavale. I svaki put u tome imala podršku države i pravosuđa. Očigledno da su zakoni u njoj, među njima najjači zakon ćutanja, važniji i snažniji od državnih zakona. A i Božjih.